Регион

За „њихове“ народе?

„Када смо га одгодили прошле године, хтели смо да се стекну увјети да се у једној мирној атмосфери без тензија разговара са србијанским предсједником о свим отвореним питањима између двију држава“, казала је 30. јануара председница Хрватске Колинда Грабар-Китаровић о позиву Александра Вучића у Загреб, присетивши се састанка који је требало да се одигра прошлог новембра. Ево – жеља јој се испунила. Атмосфера је мирна да не може мирнија бити, а Вучић, каже, долази 12. фебруара.

Само неколико дана раније, 25. јануара, у седишту Уједињених нација у Њујорку одржана је изложба „Јасеновац – право на незаборав“. На отварању изложбе, министар спољних послова Ивица Дачић искористио је прилику да се дотакне Хрватске, да подсети њену власт да ода пошту жртвама јасеновачког логора и да се поразмисли о тачном броју и етничком саставу жртава.

Овако директна провокација Дачића није прошла без одговора Хрватске која је путем протестне ноте истакла како Србија наставља са злоупотребом жртава Јасеновца у дневнополитичке сврхе.

Дачић је, наиме, опет споменуо ону (ничим поткрепљену) бројку од „више стотина хиљада“ Срба убијених у Јасеновцу, а Пленковић се пожалио како Србија наставља са изједначавањем данашње Хрватске са НДХ, која је те злочине спроводила. И, у ствари, аргументи обе стране могу да стоје, али проблем је што су ти антифашистички и антиревизионистички ставови долазили управо од људи који у својим земљама спроводе и дозвољавају радикално-националистичку политику па су, самим тим, и аргументи коришћени у погрешне сврхе. У циљу побољшања односа две земље, поново је инструментализована свака жртва из ратова у последњих сто година.

Изгледа да мртви, више од заборава, ипак, треба да се чувају језика политичара у бескрајним дипломатским ратовима.

Након овог рукомета људским жртвама, Колинда је пресекла и 30. јануара позвала Вучића у посету Загребу. Теме разговора за њу су питања несталих, ситуација националних мањина и гранична линија. Вучића, с друге стране, интересујe oживљавање српских села у Хрватској, решавање проблема несталих и имовине. Обоје су, ипак, некако успели да на крај својих листа тема сместе и разговоре о будућности „свог народа“ и „наше деце“.

Ипак, врло је вероватно да су обоје свесни да ниједан од понуђених проблема неће бити решен тог 12. или 13. фебруара. Разлог из ког се председник и председница налазе није бољи однос две државе, већ боље позиционирање њих самих. Ово је класичан пример популизма у управљању државом – оног популизма који социолог Роберт Јансен објашњава као деловање политичких актера под снажном националном реториком којом правдају своје поступке као вољу народа.

Јасно је њима да ће сутрадан, 14. фебруара, готово сигурно све остати непромењено, али њихов демагошки арсенал биће обогаћен са „ја сам њему рекла“ и „баш сам јој показао“.

Под окриљем оне, у њиховом случају, флоскуле „народ то жели“, скупљају се јефтини поени на међународној сцени и ствара се имиџ двоје лидера вољних да се носе са свим проблемима који их муче. То је оно што им тренутно треба.

Биће поново прилика за чоколадице, сада треба да се воле. Непомирљивост ће се вратити чим се поново обрате гласачком телу које то интересује, а које не смеју занемарити.

(фото: HANZA MEDIA)

И тако, сходно ситуацији, нису могли много да се баве прозивкама на рачун једно другог, које би овакав сусрет у било ком другом времену сигурно обележиле. Срећом по њих, политички егзибиционисти са обе стране имали су своје захтеве и савете. Најпре је хрватски министар одбране Дамир Крстичевић рекао да је Вучић добродошао у Загреб ако се извини за своју улогу у великосрпској агресији деведесетих.

Недуго затим, јавио се и, у било ком разговору о Хрватској неизбежан, министар одбране Србије Александар Вулин. Он сматра да Вучићева мировна политика нема саговорнике у Хрватској и да он треба да добије извињење због прогнаних Срба.

И заправо, баш преко њих, политичке елите настављају да се обраћају десно оријентисаном гласачком телу и без уплитања Вучића и Колинде. Њих двоје могу, за то време, мирно да стоје по страни и изјављују како не желе да се обазиру на мишљења других док они спроводе оно што је најбоље за њихове земље.

Дакле, иза састанка, највероватније ће остати само празне фразе и обећања. Прави проблеми ће се дотаћи, али тешко и решити. Ипак, превелики је ово корак да би обухватио све одједном. Са друге стране, њихов циљ биће испуњен.

Инострани посматрачи аплаудираће им на почетку решавања проблема, а они ће аплаудирати сами себи због тога што су урадили оно што су „њихови народи“ од њих тражили.

Остаће иза њих и тај 14. фебруар. Остаће иза њих и земље из којих ће млади и даље желети да оду, државе у којима власт одаје почасти квалитетним новинарима тек када умру и државе које ће убиства својих људи остављати нерешеним.

У ствари, потпуно контрадикторно томе што сад ово читате, превише су се медији ( а и људи) закачилу за ову посету. Нити ће она ишта решити, нити ће покренути решења за размирице између Србије и Хрватске. За то су потребни неки други људи, неки који се неће свађати ко је шта први започео и чији је број мртвих био већи, по могућству, неки људи који у тим стварима нису ни учествовали. Ова ситуација је само показала колико се слично две државе понашају и да, када гледамо једни друге, делује као да гледамо у огледало.

Међутим, то је огледало у коме се огледају и млади из обе земље, млади који се не воле, а не знају ни зашто, млади који ме питају како ће бити дочекани ако дођу у Србију и да ли доживљавам какве непријатности док живим у Загребу?

Колинда каже да ће бити срећна ако се реше макар три од пет тема разговора, док Вучић изјављује како ће разговори сигурно донети нешто добро, јер „лошије од тренутне ситуације не може да буде“.
Ипак, некако се увек нађе начин да ситуација постане гора и да се људи додатно изнервирају. То је и ситуација која одговара овој „топло-хладно“ реторици двоје лидера. Број коментара у којима се некоме псује мајка, отац, српско или хрватско порекло неће се смањити. Слика лепог састанка и растанка послаће се у свет, а народ, млади људи, промене неће осетити.

Проблеми ће се заправо решити када управо ти „лидери“ објасне „својим народима“ да немамо разлога да се псујемо и мрзимо, када престану да воде политике сопствених интереса и због тога објашњавају историју онако како им у том тренутку паше, када престану да воде политику која тера народ да постану или неми послушници њихове догме или толико исфрустрирани опоненти да губе жељу да се огласе. Новосадски писац Синиша Бољановић написао је у свом роману „Прогледавање“ из 2016. године: „Волим ову земљу, али не желим да имам ишта са овом државом“.

Ови „велики“, док се добацују бројкама и називима, не помажу никоме сем самима себи. Обичном, младом човеку пун је куфер тих тема, а пун му је куфер вероватно и јер одлази из Србије или из Хрватске.

Да се вратим на Синишу Бољановића: „Смрт фашизму, прогледавање народу!“

Leave a Reply