Нови број Тема броја

Између Државе и Цркве


Члан 11 Устава Републике Србије
„Република Србија је световна држава.
Цркве и верске заједнице су одвојене од државе.
Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна.“

Један од случајева мешања црквене власти у световну десио се када је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у једном интервјуу рекао да се боји да политика Александра Вучића води издаји Србије и Косова. Ово није први случај у којем се црквена власт меша у световну. Одговор на питање зашто се ово дешава можемо пронаћи у људској природи.

Подсетићу на мисао (флоскулу) коју је Аристотел формулисао пре више од 2300 година, а та мисао гласи: „Човек је по природи политичко биће.“ То значи да је људска природна потреба да се меша у политику и да коментарише/критикује устројство државе и рад њених институција.

Према овој флоскули, не можемо да осудимо свештена лица када дају изјаве за медије у којима врше анализу одлука извршне власти и закона.

Међутим, постоје црквене институције овлашћене Уставом Српске православне цркве (СПЦ) које могу да их осуде. Према Уставу СПЦ, у члану 214, између осталог, стоји да се „претресање и критиковање у беседама закона и наредаба надлежних власти и њихових поступака“ сматра кривицом по канонима и црквеним прописима које извиђају и суде надлежне црквене власти.

А ко су надлежне црквене власти? Цркву као институцију чине: патријарх, Свети архијерејски сабор, Свети архијерејски синод, Велики црквени суд и Патријаршијски управни одбор. Од горепоменутих институција, за кривице свештеника, монаха и лаика задужен је Велики црквени суд који одобрава, поништава и преиначује решења епархијских црквених судова која се, између осталог, тичу пресуда свештеницима оба реда.

Ово тело не може да поништи или одобри ниједну опомену, укор, епитимију или други вид пресуде уколико их нема, а у овом случају није их било. Проблем, као и увек, настаје када надлежна институција, у овом случају Епархијски црквени суд, не осуди мешање црквених великодостојника.

Поводом Амфилохијеве изјаве, ниједна званична осуда није стигла од стране Цркве.

Таблоиди „Ало!“ и „Информер“ утркивали су се да омаловаже митрополита и представе га у што негативнијем контексту. Такође, велики број политичара осудио је ово мешање у државну политику. Тако је генерални секретар Председништва Српске напредне странке Никола Селаковић изјавио да се Амфилохије „бави враџбинама“, а функционер Социјалистичке партије Србије Бранко Ружић, гостујући на Радио-телевизији Србије, изјавио је: „Уколико постоје санкције на Синоду СПЦ, мислим да је дошло крајње време да дотични митрополит буде санкционисан“.

Постојала су нагађања у медијима да ли је то званичан став који Црква заступа, али не жели да каже.

Мишљења су варирала од позитивних до негативних. Најгласнији у осудама, али и похвалама били су представници опозиције. Представници опозиционе Демократске странке истакли су се у критиковању митрополитове изјаве, док је странка која је подржала Амфилохија била Народна странка, чији је лидер Вук Јеремић.

Нагађања о томе да ли је то званичан став Цркве престала су када је патријарх српски Иринеј служио литургију поводом Дана Републике Српске. У току литургије патријарх је похвалио председника Србије речима: „Благодаримо Господу што нам је подарио човека који се лавовски бори за српски народ, а посебно за мученичко и страдално Косово и Метохију.“ Ово је један од случајева у којима се црквени достојници мешају у државну политику и коментаришу је. Опет нико није добио укор или осуду Епархијског или Високог црквеног суда. Горепоменути митрополит од раније је познат по изјавама попут беседе у којој је критиковао Српкиње које „абортусима убију више деце него Хитлер“ или када је на митингу служио литургију за упокојење Владе Србије.

Међутим, ово није пракса коју има само митрополит.

Пре неколико година, отказана је Пихтијада у Руменци. Епископ бачки Иринеј Буловић запретио је организаторима Пихтијаде да ће бити анатемисани из цркве и да ће, у случају да одрже, како каже, „ту паганску манифестацију“, звонити „мртвачка звона“. Разлог због којег је епископ тако реаговао јесте то што је Пихтијада требало да се одржи за време поста. Црква не може да „нареди“ пост било коме, може само да на пост позове. Оно што је еписког бачки урадио коси се са црквеним учењима, а то је опет кажњиво црквеним Уставом. Није кажњен.

Одвојеност цркве и државе у Србији уређена је чланом 11 Устава. Овај члан се у пракси тумачи на разне начине, а то тумачење иде из крајности у крајност.

Присталице секуларизације из овог члана извлаче закључак да је црквеним представницима забрањено да учествују у раду министарстава или других државних институција те да држава треба да буде апсолутно дистанцирана од цркве без места за било какав вид сарадње.

С друге стране, постоје тумачења која не виде никакву препреку у овом члану Устава за уплитање верских организација у државне послове.

(фото: интермагазин)

Секуларност је у нашу државу уведена стварањем комунистичке Југославије, 1945. године. Тада су све везе цркве и државе прекинуте.Укинута је верска настава у школама, а верске вође су остале без икаквог утицаја на политику државе. Једина ствар која је тада повезивала цркву и државу био је новац који се из буџета издвајао за обнову и одржавање верских објеката.

Ситуација се мења од распада СФР Југославије и осамостаљивања република које су је чиниле. Црква на неки начин постаје помагач у свим „подухватима” нових, национално освешћених власти. Уместо да пропагирају идеје љубави и мира међу народима, радили су баш супротно. Православни свештеници, католички фратри и исламске хоџе били су ти који су правили разлике међу људима. Није се много тога променило ни након рата.
Влада Србије 2001. године посебном уредбом уводи у школе предмет под називом верска настава. Тада су на ову уредбу предлагани амандмани којима би ђаци, уколико не желе да похађају верску наставу или грађанско васпитање, били ослобођени ових предмета.

Тадашњи посланик Социјалдемократске партије Родољуб Шабић у изјави за Б92 образложио је амандмане речима: „Један број ђака добиће обавезу коју није имао и није желео, а онима који не желе, не треба наметати друге обавезе.То је логичан и нормалан принцип, тешко нам је да разумемо зашто тај амандман није прошао“.

Такође, претходних година дешавало се да је бивши председник Србије Томислав Николић уносио бадњак у председништво, а данас ту традицију наставља садашњи председник Александар Вучић. Такође, неколико министарстава слави славу, а у немалом броју случајева политичке странке зову свештенике. Народ је константно растргнут, са једне стране правилима која су нам наметнута кроз законе, а са друге стране онима која налаже Црква која свој ауторитет обезбеђује позивањем на традицију.



Ако митрополит у интервјуу за ТВ Нови каже да се „боји да Вучићева политика води издаји Косова“, а патријарх се за време литургије захваљује Вучићу и каже да се „лавовски бори за српски народ, а посебно за мученичко и страдално Косово и Метохију“, можемо да закључимо да ту на тесту нису политичари нити Црква. На тесту је народ.

Leave a Reply