Арт&кулација

Интимни (џез) перформанс у књижари

Концерт Васила Хаџиманова у кафе-књижари Булевар букс у Новом Саду обрадовао је све љубитеље џеза. Још један интиман музички перформанс, који је ова релативно новоотворена књижара сместила у свој простор, имао је и више него задовољавајући одзив публике. Овом свирком наставио се низ музичких догађаја који укључују наступ познатог британског кантаутора Стреј Дога, Рамба Амадеуса и других значајних имена из света музике наше земље, региона, а и имена са светске сцене.

Идеја коју су организатори имали је синтеза књижевности и музике као две важне области културе. Тренутно у свету у ком се одвија процес дигитализације уметности за примарне (профитабилније) струје у уметности узимају се, првенствено, визуелна уметност (са нагласком на дизајн, фотографију и филм) и музика која чак и у свом најједноставнијем инструменталном облику не губи значај, зато што поред све електронизације музике звук класичног инструмента и даље није пронашао еквивалента који би могао да га замени. Када је реч о књижевности, долази до скептицизма, нарочито када се говори о штампаној књизи. Понекад се чини као да јe на тај начин написана реч даља од садашње генерације него што је била од претходне.

Технолошка еволуција донела је примамљиве алтернативе, али књига је ипак од оних тековина традиције за које се вреди борити и промовисати je као стуб културног развоја појединца. Једно од срећних решења промовисања културних вредности јесте овакво преплитање музике са њеним универзалним језиком који покушава да се одупре глобалном паду критеријума, са књижевношћу. Још увек незаборављене књиге нашле су се у новом контексту и генерацијски мешовита публика је, уз непредвидиви ритам џеза, прелазила погледом преко нових омиљених наслова.

Васил Хаџиманов је име које већ само по себи за љубитеље алтернативне мелодије значи много тога. А за оне који не знају, Васил је почео је да се бави музиком веома рано као дете познатих југословенских музичара Зафира Хаџиманова и Сенке Велетанлић. Своје музичко образовање наставио је као стипендиста Беркли колеџа у Бостону. У Њујорку је сарађивао са музичарима попут Дејвида Гилмора и Крис Чика. Наступао је као члан састава Трио Свети, Дарквуд даба, Бејс квартета и Васил Хаџиманов бенда који је свој први албум под називом „11 разлога за…“ издао 2002. године. У последње време веома су запажене и његове сарадње са музичарима Божом Врећом и Марком Луисом.

Василова музика такође се може чути у домаћим филмским и телевизијским остварењима попут Кад порастем бићу Кенгур и серије Отворена врата, као и у филму 011 Београд аустријског режисера Мајкла Фејфенберга. Његова музика продукт је вишегодишњег експериментисања и мешања различитих жанрова – нарочито се преплићу етно-мелодија и музички поджанрови који су тековина западне културе (џез и фанк). Може се рећи да је са својим бендом увео балкански мелос у свет џеза.

Оно што увек делује иновативно и што освежава музичку сцену наше земље је његово настојање да око себе, осим основног састава Васил Хаџиманов бенда, изнова окупља веома талентоване музичаре чији је успех потврђен протеклих година, али међу којима су и они који су тек на успону своје каријере и свакако заслужују свој простор на културној сцени. Васил се више пута последњих година појављивао у медијима са својим коментарима поводом музичке кризе у земљи, чији би се почетак могао датирати још у деведесетим годинама прошлог века, управо онда када је он почињао са својом каријером. Да ли има наде де се нешто промени – не можемо бити сигурни, али увек постоји простор, ма колико он био узак, за оне који траже квалитет у музици. Овог пута Васил је свирку започео оптимистичним изјавама.

Представио је музички састав који је са њим угошћен у Новом Саду – првенствено трио који се састоји од Милана Николића за контрабасом, Пеђе Милутиновића за бубњевима и Василом иза клавијатура. Посебно, Васил је најавио саксофонисту Растка Обрадовића, најмлађег члана који је употпунио овај састав. Како је сам Васил нагласио, статистике показују изненађујуће резултате да је младих људи који се усавршавају управо у овом жанру све више.

Аутентична музика овог квартета брзо је омађијала публику. Истакле су се све специфичности које издвајају једну џез свирку од свирки музичара који припадају другим музичким жанровима. Једна од њих јесте чињеница да готово сваки џез перформанс, ма на колики простор рачунао и без обзира на број људи у публици, има особени печат интимности. Треба подвући реч перформанс, јер то објашњава моменат у ком публика не само да је својим изразом лица пратила нехармоничне и понекад претрпане, а понекад тако једноставне звуке које су инструменти производили, већ је атмосферу овликовала и енергија коју су музичари ослобађали покретима тела при свирању. Целокупан наступ може се посматрати као синкретизам покрета и звука , а публика је непосредно позвана да се својим доживљајем укључи у стварање јединствене атмосфере – јединствене како то приличи џезу, али и уметничком перформансу.

Оваква врста музике захтева од слушалаца поверење и отвореност. Луј Армстронг је једном приликом рекао: „Ако имаш потребу да питаш шта је џез , никада нећеш сазнати.“ Џез се крије негде између речи и мисли. Васил је са бендом још једном показао дубину џеза и вибрације којима та музика може испунити оне који је слушају.Често и сам покушај да је разумеш , чак и ако си случајно залутао на неку овакву сврку, може створити још једног љубитеља овог жанра који се најбоље описује придевом непредвидљив.

Leave a Reply