Друштво Нови број

Необјашњиви страх

Анксиозност је непријатно стање свести у којем особа стрепи да ће се нешто лоше десити, односно, предвиђа негативан исход ситуације у којој се налази или треба да се нађе. Суштинска карактеристика анксиозности јесте нејасан, најчешће бесповодан страх који настаје под утицајима спољашњег окружења.

Не постоје конкретни подаци о томе да ли је појава анксиозности повезана са старосном доби, али непобитан је податак да је она у друштву присутнија данас него што је била раније. Објашњење за то није компликовано. У данашњем друштву, модерном свету који је, чини се, сваког дана све бржи и неухватљивији, под утицајем технологије и интернета који је загазио у све друштвене поре, ствара се погодно тло за појаву нових страхова и стрепњи. Притиску времена изложене су све генерације, док су млађе за тај притисак и везане својим одрастањем у урбанијој ери, што није био случај раније.

Апсурд данашњице лежи у чињеници да млади људи свесни мноштва избора, информација, окружени гомилама различитих људи, што виртуелно, што реално, постају затворенији и социјално неактивни, уплашени и стегнути пред било каквом новом ситуацијом. Ово не значи да су такви људи нечим обележени, да су њихова осећања транспарентнија од других, или да су непријатни за околину. Напротив, особе које осећају анксиозност, често су оптерећеније потребом да се људи око њих осећају лагодно и да било каква тензија одсуствује.

Једна студенткиња Филозофског факултета у Новом Саду испричала је за Журналист шта је за њу анксиозност и у којим је ситуацијама, у њеном случају, она највише изражена:

Анксиозност је за мене препрека коју некад успем да пребродим, некад не. Најчешће ме ухвати после неког стресног периода или када имам пуно ствари на уму. Углавном се јавља када треба да идем сама негде где ће бити непознатих људи. Дешавало ми се да уплатим чланарину у теретани, неколико пута одем најнормалније и онда се деси блокада. Моменат пре него што изађем из стана, мозак пређе у панично стање као да је преда мном нека опасност и не да ми да се померим. У глави ми се мотају мисли ‘сви ће те гледати’ или мислити ‘шта ће она уопште овде’, или помислим, не дај боже, да ће неко прићи и питати ме нешто. Ово звучи бесмислено и безопасно, али то је анксиозност, неоснован страх који, нажалост, некада не може да се контролише.

У Новом Саду не постоје званични подаци о томе да ли су и колико студенти анксиозни, или уколико постоје, Журналист није успео да дође до њих. У Заводу за здравствену заштиту студената (Студентској амбуланти) у саветовалишту за ментално здравље рекли су да нису овлашћени да дају било какве податке и информације. Овако је речено пре него што је било какво питање и постављено. Запослени са других одељења, којима смо се у истој установи обратили, били су вољни да разговарају, али објаснили су да не желе да дају изјаве о теми за коју нису стручни. Тако је студентски лист Журналист од стране Студентске амбуланте остао ускраћен за податке који се тичу самих студената.

Leave a Reply