Нови број Рецензија

Ништа није смешније од несреће

На јануарском репертоару Позоришта Промена нашао се комад Семјуела Бекета „Крај партије“ у режији Иване Јаношев. Увек актуелна тематика Бекетових драма које дају простор импровизацији и бескрајним индивидуалним читањима која увек стављају исти печат апсурда на крају, напунила је салу на Академији уметности у Новом Саду.

Занимљиво је посматрати концепт играња Бекета у позоришту које са собом носи узвик промене. Размишљање о називу позоришта пре самог почетка представе прекинула је тишина. Пред нама почињао је бекетовски свет у којем промена значи мало или ништа,јер се све што упућује на виталност и прогрес почиње обесмишљавати. Читава радња постављена је у соби у којој су међу набацаним стварима почела да се издвајајају два главна лика Клов и Хам које су тумачили Стефан Остојић (Клов) и Вукашин Ранђелковић (Хам). Отпочели су њихови бесмислени и никад довршени дијалози.

Драма почиње речју „готово“ и наговештава у исти мах и почетак и крај партије која ће се играти, али која мора да се већ одавно игра пред нама. Глумци заједно са мизансценом успешно нам успевају дочарати (не)време које не тече линеарно него кружно. Симболичан и незаобилазан детаљ сценографије јесте сат који је тако постављен у сам центар представе да делује као да лебди, ни на небу ни на земљи, и сваки пут када се у њега погледа он показује исто време. Бизарности која у гледаоцу изазива оваквав однос према времену придодаје и то што нам се непрестано чини да чујемо исте разговоре, исте речи које готово да немају никакво значење јер им је одузет сваки контекст.

(фото: Александар Дангузов)

Ипак, већ на самом почетку, ми се смејемо, испред нас су болесни ликови који су фиксирани у својим досадним дневним навикама од којих је само једна самосажаљевање. Све то, застрашујуће нас подсећајући на свет у коме живимо, на почетку, у нама ипак изазива симпатију и смех. Међутим, како наше време све више одмиче чини се да се време на сцени све више заробљава и сужава у једну тачку. Почињемо да увиђамо страхоту овог зачараног круга. Почињемо да сажаљевамо ликове, али и сами себе. Ниво сажаљења вероватно је највећи када Хамови преци почињу да извирују из канти за смеће. Невероватна глума Иване Панчић (Нела) и Стефана Бероње (Хам) заиста успева да учини да ова драма без предвиђене било какве кулминације ипак доживи свој врхунац, и то тако што ће публику довести до смеха и суза истовремено. Као што и гласи реплика Хамове мајке Неле која из канте за смеће говори: „Ништа није смешније од несреће, то ти гарантујем.“

И ова драма има свог Годоа који, ко или шта год он био, није присутан. Његово чекање излуђује, али и доводи радњу до чистог апсурда. Годо се овде јавља у виду пилуле за болове коју Хам нестрпљиво ишчекује – али сат стоји, време за лек не долази. Годо је Клоова коначна одлука да напусти Хама који га мучи, али да ли промена уопште постоји у оваквом свету? Годо је крај партије, која се можда за нас завршила када смо изашли из Позоришта Промена. Или се ипак завршила када смо ушли у њега?

Leave a Reply