Нови број Регион

Први Еразмус, на румунски начин

Пређеш границу и кренеш да посматраш све око себе тражећи сличности и разлике са својом околином. Поглед који сам затекла кроз прозор аутомобила била су села слична српским – то су села кроз која се пролази да би се дошло до Темишвара. Споредни путеви им нису тако добри, што може да се поистовети са многим местима кроз која се прође пре румунске границе. Бандере су искривљене и питање је дана када ће додирнути тло, а свака друга кућа окречена је у јарку боју – циклама, зелена, жута. И тако све до Темишвара.

Овај град својом периферијом не одаје неку превелику лепоту унутрашњости. Град је као и многи други – велики тржни центар на ободу, индустријске зоне, старе куће које се боре да не буду срушене. Само сам се у једном моменту задесила у центру града и то је било као да сам се нашла на потпуно другом месту. Ово је град кроз који протиче река Бегеј испресецана мрежом мостова и место где је и познати Гауди оставио нешто од свог рада.

Наравно, био на размени или не, дођеш у Темишвар и одмах упознаш неког нашег. Неизбежно почнеш да проводиш време са људима који причају твој језик, осетиш се као да ниси ни напустио границе Србије. А онда одеш на први догађај који је организован за нас, како кажу, еразмусовце и одједном долази до културолошког шока, мањег или већег. Са једне стране, група Италијана прича италијански, у другом крају просторије чује се шпански, на трећем крају нека измењена и (мало) лошија верзија енглеског језика којим баратају Французи у разговору са, рецимо, Кинескињама.

И тако крене Еразмус прича. Полако кренеш да причаш на страном језику, шириш свој речник, учиш заједно са људима. Дешава ми се да понекад и покварим свој акценат због већ поменутог „изврнутог“ енглеског језика којим се користе припадници неких других нација. Али све је то пут током којег се полако из тог културолошког шока прелази у моменат где људи међу собом почињу да, кроз разговоре, различите прославе и дружења, размењују културе.

Још током првих десетак дана Еразмуса кренуло је нешто да се дешава. Истовремено је почело навикавање на нову средину и разни догађаји, чији је задатак био да окупе што више странаца како би кренуло међусобно упознавање и дружење. По домовима су се правиле журке на којима су се отварале прилике да упознамо не само људе који су ту на размени, већ и редовне студенте. Студентски комплекс викендом је крцат. Из домова се чује музика, осим из оног у ком смо неколицина еразмусоваца и ја. Камелија. Диван дом, али некада је толико тихо да би човек помислио да је наступила апокалипса. Но, променимо један или два трамваја и ето нас међу светом.

Оно што је изненадило велики број еразмусоваца и становнике Темишвара јесте време које је задесило ово место почетком марта. Та прва недеља, која би требало да наговести пролеће, указивала је само на невреме и велике количине падавина, нарочито снега. Људи нису били спремни за овакав преокрет. На улицама су могли да се пронађу људи који шетају у патикама и танким мантилима док провејава снег. Са једне стране, нама је то било нешто на шта смо навикли, док је за неке људе ово било јединствено искуство. У тим моментима све би стало и људи су се затварали у кафиће, ресторане и своје домове, студентске или породичне. Није био најлакши задатак да се испрати све што су Румуни припремили за нас који смо дошли ту овог семестра са жељом да упознамо град и људе што боље можемо.

Са топлим временом дошло је и више дружења, шетњи и упознавања града. Научили смо и нешто румунског језика, па су покушаји да се споразумемо са Румунима на њиховом матерњем језику бивали све чешћи (espresso lung cu lapte у мом случају). Наравно, услед свих тих покушаја, долазило је до ситуација да ме људи чудно гледају не разумејући шта их питам, или оних где се смешкају мом труду да покушам да кажем нешто што је граматички исправно. А с времена на време, задеси се да и понеки таксиста зна мало српског („пљескавица“ им је омиљена реч).

Шетајући кроз улице Темишвара, понекад може да се осети и нешто слично Новом Саду. Атмосфера која је дошла заједно са Ускрсом осетила се у самом центру града. Мале дрвене кућице, распоређене по једном од многих тргова који повезују центар овог банатског града, подсећају на Милетићев трг. Свакодневно се може осетити мирис куртоша. Продају се ђинђуве, уникатне ствари и, наравно, привесци, мајице и многе друге стварчице које имају румунско обележје на себи. Звукови трамваја чују се на сваком кораку. Свуда су посађене лале, свака улица окупирана је дрворедима који су све зеленији. То је оно што овај град чини посебним.

То све, наравно, даје пуно више могућности нама еразмусовцима да проводимо време напољу и планирамо неки излет или дружење. Где ће се путовати за недељу дана, изаћи већ сутрадан или, жаргонски речено, кулирати данас, оно је што окупира мисли барем неколицини странаца који су дошли овде, што је и очекивано, јер то је Еразмус. Неки су га већ искусили па им ово није ништа ново, док добар део нас ово проживљава први пут. Увек се дешава нешто што може да учини дан интересантнијим, нешто што може у потпуности да промени планове за дан, недељу или читав месец.

Групе на друштвеним мрежама стално су активне и у сваком моменту може доћи до промене планова јер је, рецимо, испланирано неко ново дружење. Сваке недеље се организују вечери где нације представљају своју културу, кухињу, начин одевања и остало, што је често занимљива прилика да научиш неке нове ствари о другим нацијама и, наравно, пробаш свакакве врсте колача, сланих јела, па и традиционалних пића. Факултетске обавезе се некада гомилају, некада реше врло брзо, што је све склоп једне размене.

Пре доласка у Темишвар имала сам прилику да чујем свакаква поређења овог града са неким другим. Многи кажу „мали Беч“ или „Беч из Баната“. Ето, ја сам успела да пронађем неку сличност са новосадским центром и духом који влада тамо. Бициклиста има на сваком ћошку, као и код нас. Равница је то, ни не треба нам боље превозно средство у оваквим пределима. Сваки трг нуди неко другачије место где може нешто да се поједe и попије кафа, пиво, ко шта воли. А на сваком следећем кораку – парк. Ботанички парк, Парк ружа, као и многи други, могу се наћи у овом граду. То је оно што одушевљава. За Еразмус, овај град је право место.

Leave a Reply