Медији

Приватизација медија у Србији као привид непристрасног извештавања

Непристрасно извештавање представља основни постулат новинарства. Упркос томе, опште је познато да се новинари и новинарке на овим просторима сусрећу са различитим врстама, како унутрашњих, тако и спољашњих притисака. Приватизација медија у Србији званично је завршена 31. октобра 2015. године. Тим чином требало је да се држава у потпуности изузме, како из финансијске, тако и из потенцијалне уређивачке улоге, што би обезбедило објективно извештавање. Поставља се питање да ли је овим чином изузимање државе са медијске сцене заиста остварено.

На територији града Новог Сада постоје два приватизована медија – Дневник и Новосадска телевизија. Без обзира на извршену приватизацију, утисак је да ови медији још увек нису у могућности да раде слободно, без различитих утицаја и притисака. Новосадска телевизија основана је 1999. године под називом Аполо. Након 11 година, име јој је промењено у оно које и данас носи. Скупштина града основала је ову телевизију, а данас је, према подацима Регулаторног тела за електронске медије, она у власништву Александре Мартиновић која је, такође, директорка портала Србија данас.

(фото: freepressjournal)

Према речима нашег анонимног извора из Новосадске телевизије, постојање непристрасног и слободног новинарства у овој медијској кући може се довести у питање, а борба против притисака није могућа.

„Уређивачка политика овог медија представља сервис владајуће странке са акцентом на градоначелнику. Запослени се у последњих неколико година константно сусрећу са различитим видовима притисака. Због тога се ни новинари, као ни дневни уредници информативне емисије не потписују већ дуже време. Одлуку смо донели у једној од кампања, јер су нам преправљали прилоге након нашег одласка са посла. Сваки вид цензуре и аутоцензуре долази са врха, а борба против оваквих притисака није могућа, будући да ниједан покушај одбијања преправљања прилога није имао резултата“, каже наш анонимни извор.

Дневник је други приватизовани медиј у Новом Саду. Према подацима Агенције за привредне регистре, већински власник предузећа Дневник Војводина прес за издавање и штампање новина јесте немачка компанија Медингрупе Балкан (Mediengruppe Balkan GmbH) која у свом власништву има 55 одсто, док је остатак у власништву Дневник акционарског друштва за новинско-издавачку делатност Нови Сад.

Говорећи о проблемима са којима се тамошњи новинари суочавају, новинарка Дневника Леа Радловачки каже да мењање наслова представља водећи проблем.

„Највећи проблем настаје када нам промене наслов који, када се прочита, одаје утисак да се ради о једном, а када се почне са читањем самог текста, види се да он нема везе са оним што је у наслову. Притом, ни уредница није изменила наслов, то је једноставно наслов уредника прелома или ноћног деска, који је проценио да он треба да буде такав. Без обзира на то што уредници рубрика предају стране на штампање, они не знају да ли ће то тако изаћи док сутрадан не отворе Дневник“, каже Леа Радловачки.

Поред тога, проблем са којим се целокупна професија суочава, према речима наше саговорнице, представља недостатак професионалних кадрова, будући да данас свако може да се бави новинарством.

„Имам утисак да су у граду најтраженије раднице у пекарама и конобарице, а ти, у ствари, само желиш да једна новинарска кућа тражи новинаре. Ми смо сада у ситуацији да новинарске куће запошљавају конобарице и раднице у пекарама. Ја се сада осећам тако, са тим што ја данас имам мању плату и од тих конобарица и радница у пекарама“, говори Леа Радловачки.

Поред ова два приватизована медија, у Новом Саду постоје и медији националних мањина, који су основани посредством њихових Националних савета. Један од најбољих примера утицаја политике на медијско извештавање представља случај бившег главног и одговорног уредника новина Мађар со (Magyar Szó) Чабе Пресбургера који је, услед такве врсте притиска, 2011. године остао без посла.

„Тадашњи председник Управног одбора Мађар соа Ласло Јожа обавестио ме је да „више не уживам поверење“ Националног савета Мађара (НСМ), иако НСМ, као оснивач, није донео овакву званичну одлуку. Ја сам инсистирао на томе да ме смене на институционалан начин, да изнесу своје аргументе на видело. У првом кругу, на седници Управног одбора медијске куће, дакле, званично су иницирали моју смену и прочитали један дугачак списак са мојим „гресима“. Деведесет посто ових „грехова“ било је у вези са Савезом војвођанских Мађара – рекли су да нисмо на адекватан начин испратили неке њихове догађаје, те да смо пропустили да објавимо нека њихова саопштења и нисмо били на њиховим конференцијама за штампу“, рекао је Пресбургер.

(фото: Аутономија)

Председник Независног друштва новинара Војводине Недим Сејдиновић сматра да се, поред цензуре и аутоцензуре, новинари на овим просторима суочавају и са ниском медијском писменошћу и непостојањем традиције слободе медија.

„Не треба заборавити да се ми сусрећемо не само са изузетно ниском медијском писменошћу, него и са непостојањем традиције медијских слобода и конзумиранња квалитетних садржаја. Поједностављено речено, озбиљан информативни медиј на француском говорном подручју може да рачуна да ће га 70 до 80 одсто популације конзумирати и бити спреман да плати за то. Квалитетни медији у Србији могу да рачунају на 15 до 25 одсто публике, која је притом већином неспремна да плати за медијски садржај, између осталог и због тога што је осиромашена. То су огромни дисбаланси и огромни изазови“, каже Сејдиновић и додаје да је највећи непријатељ медијских слобода заправо раширена свест о томе да се за њих треба непрестано борити.

„Тамо где се медијски професионалци и грађани на најразличитије начине не боре заједно за медијске слободе, тамо где грађани не схватају да је професионално и одговорно новинарство њихов есенцијални интерес – тамо влада мрак. Питање медијског мрака није питање које се решава унутар професије и изменама закона, већ кроз широку грађанску и политичку акцију“, закључује Сејдиновић.

Медији представљају врло важан сегмент сваког друштва, а њихово фукнкционисање или нефункционисање одражава слику државе и њених грађана. Уколико слобода медија не постоји, не можемо очекивати ни слободно друштво, јер су ове две слободе узрочно-последнично повезане. Борба против медијског мрака може се обезбедити грађанским удруживањем са новинарима, јер се само заједничким деловањем може доћи до промене и побољшања.

Leave a Reply