Арт&кулација

Треба хтети, треба смети, па да видиш куд се лети

Изложба „Простор, облик, додир” отворена је у Галерији Матице српске у новембру 2017. године и намењена је слепим и слабовидим особама, а обухватала је графике, слике, цртеже и скулптуре. До фебруара су ову изложбу могли да посете и сви они који су били заинтересовани. Охрабрујућа теза Треба хтети, треба смети, па да видиш куд се лети не би требало да се односи само на слепе или слабовиде особе, већ и на нас који не знамо какав је живот у мраку, а истини за вољу, немамо довољно храбрости да се бавимо овом важном темом нашег друштва.

Како је изложба „Простор, облик, додир” направила велики корак на том путу, на нама је да даље не запоставимо овакве занимљиве и хумане пројекте. Тек када се човек усуди да сазна нешто о непознатом начину живота, тада ће разумети, моћи да помогне и заиста буде човек. Озбиљност задатка, дакле, описати слепој или слабовидој особи ону уметност која би требало да буде лепа за око или већ нешто за око. У жељи да исход ове мисије буде што успешнији, треба отићи мало даље од нагађања и пуких описа.

(фото: Уна Капетан)

 

Након дужег времена, праве одговоре даје Горана, девојка која је слепа од своје тринаесте године. Пријатно изненађење је то што нема потребе за страхом и осећањем непријатности због природе питања. Горана је била више него срећна због заинтересованости за њено мишљење, начин живота и виђење ствари (срамота је не питати), а чини се, најсрећнија била је што може да помогне баш она, она и нико други. Како је текао разговор, више није било потребе за постављањем питања, она је сама објашњавала и унапред одговарала на тему па, на крају, акценат није више био на изложби, већ се интересовање сели у њену свакодневицу те се поставља питање како ова весела девојка уме да усисава и обавља друге бројне активности које не делују доступно особама које не виде.

Још много тога занимљивог испловило је о њој, али то је већ нека друга прича.

На поменутој изложби, пажњу су привукле маске босанскохерцеговачког сликара и скулптора Бекира Мисирлића. Његова поља изражавања јесу сликарство, скулптура, керамика и мозаик.

Ако бисмо чудна лица Бекира Мисирлића описивали особама које немају проблема са видом, то би изгледало овако некако:

(фото: Уна Капетан)

У белој дрвеној кутији налази се 26 керамичких фигура беле боје са местимичним акцентима плаве, распоређених једна поред друге у три хоризонтална низа. Фигуре имају форму издужених маски са наговештајем различитих физиономија лица на којима могу да се разазнају очи, нос и уста. Доминантни су издужени носеви. Једноставност је главна одлика ових фигура, али уметник је маестрално у ова лица свог времена унео неку магију, јер се чини да она, ако их мало пажљивије погледамо, личе на особе из стварног живота.

При опису истих тих лица Горани, долази до низа неслагања између праве слике и оне коју је она покушавала да замисли. Објаснила је како је у детињству, убрзо након што је изгубила чуло вида, могла по сећању да направи фигуре свега онога што је желела, али и то како су временом сећања избледела и више није могла да се сети ничега из времена када је видела. Покушај ближег представљања фигуре Бекира Мисирлића коришћењем споменуте беле боје са акцентима плаве Горана је прекинула рекавши: „Боја код нас не постоји! Баш ме брига за боју, онај коме причаш ову причу није много заинтересован за боју!” Оно што је важно јесте облик – да ли је круг, нешто округло. Уколико јесте, да ли је пљоснато или попут лопте. Боре, рупе, бразде оно су што је важно за стварање какве-такве слике, јер то су детаљи који могу да се осете под руком, чулом додира које је, природно, израженије.

Неке фигуре имају једну или две мање рупе уместо носа. Од описа носа, Горана је помислила да је реч о ноздрвама и није могла да схвати такво уметниково решење за нос, што није било тешко објаснити; тешко је не превидети да се апсолутно сваки детаљ мора описати јер особа којој се описује није видела оно о чему је реч.

Наравно, нису само дела Бекира Мисирлића била доступна за око (додир), већ и стваралаштво девет других аутора, приступачно слепим и слабовидим особама.

Дакле, оно што је наизглед једноставно може да буде веома компликовано за додир онда када је додир све што имамо. Колико је онда истина да се „само срцем добро види, а суштина се очима не да сагледати“, када говоримо о уметности? Биће да баш и није, осим ако ми, који имамо ту срећу да видимо, пронађемо у себи хуману нит и помогнемо онима који, нажалост, сами не могу да виде све бескрајно лепе видове уметности. Тек тада може да се открије та суштина за коју није потребно око, него срце.

Leave a Reply