Рецензија

Хармсов досије

Културна дешавања у Новом Саду протеклог месеца дефинитивно је обележила Недеља Промене. Поводом треће годишњице постојања овог позоришта читава једна једна недеља била је испуњена позоришним представама. Недеља је отворена представом „Мали брачни злочини“, а затворена Аристофановом „Лизистратом“. Академци су нас обрадовали и премијерним приказивањем представе „ Лаку ноћ, мајко“ у режији Бориса Исаковича.

У репертоар, такође, укључена је и гостујућа представа „Праћка“ у којој глуме садашњи и бивши студенти академије. Већ почетком те недеље карте за све представе су распродате, на жалост свих оних који који нису били довољно брзи. Овакав одзив ипак је обрадовао све љубитеље позоришта, доказујући да се оно не мора концетрисати само око званичних институција , већ да је новосадска публика спремна да подржи оне који нису само будућност српске позоришне сцене, већ управо стварају њену бољу садашњост.

Највећу пажњу је овога пута привукла представа „Случај Хармс“ можда баш зато што су за њу карте биле распродате пре свих које су следиле у Недељи Промене.

„Случај Хармс“ премијерно је приказан на академији 31. маја ове године. Овај пут представа је играна у „дванаестки“, учионици на Академији уметности, коју су успели да оживе студенти класе Јасне Ђуричић, сада апсолвенти глуме. Занимљиво је гледати их како дати простор, који им је друга , ако не и прва кућа (знајући колико сати проводе радећи на академији), претварају из абмијента града Ужица за потребу представе „Путујуће позориште Шопаловић“, која је потврдила озбиљност и умеће младих глумаца ове класе у претходним месецима на сцени Промене, у унутрашњост психе познатог, али маргинализованог руског писца Данила Хармса.

Иако нам је Хармс иза себе оставио и драмска остварења попут његове драме „Јелизавета Бам“, овај пут гледали смо адаптацију његових прича сабраних у књизи „Сто случајева“. Сама структуктура комада деловала је као некакаво јавно читање (које је иначе било пракса Хармса и његових пријатеља књижевника), или се барем на почетку тако чинило. Исцепкана у фрагменте, због форме Хармсовог дела које се састоји од кратких анегдота, или да би приближили читаоцима и њихову садржину – сто црних минијатура.

Минијатуре су истовремено читане од стране наратора и интерпретиране од стране глумаца, оно што је публику почело да увлачи у Хармсов случај је неподударање глумаца и наратора. Тако је овај случај постало немогуће гледати непристрасно, као да смо га извукли из неке архиве и почели да читамо без икаквог претераног интересовања, већ супротно бришући прашину са њега он је почео да нас шокира, можда и нервира, али сигурно претреса баш као милиција Стаљинове Русије, која мало-мало па посети ликове ове представе.

Комад је тако постављен да се полази од личности писца чији провокаторски карактер управо провоцира његову судбину која се запечаћује његовим хапшењем као и смрћу. Његова смрт је исто тако бесмислено одлагана као у његовим причама, које нису случајно обележене као случајеви. Да бисмо схватили о каквом се случају ради мораћемо као и у представи, експлицитно да саслушамо Данила Хармса и добијемо увид у његов досије:

(фото: Позориште Промена)

Хармс је псеудоним и поза Данила Ивановича Јувачова. Он је уметник осуђен због уметности, као што би убица био осуђен због убиства. Апсурдиста који ради са надреалистичким материјалом.
Реалиста који пљује на реалност, па о њој пише као испљуваној. Он је доказ како је у нехуманим политичким условима лако помешати уметност која у уметнику превазилази себе са шизофренијом. Хармс је писао за децу због новца, али их није волео, волео је жене. Оснивач је и протагонист стваралачке авангардне групе ОБЕРИУ. Осуђен од стране стаљинистичког система и ухапшен два пута, други пут заувек.

Нагласак је на томе да нас контролише. Наратор нам говори шта би требало да видимо, али ми својим чулима и здравим разумом можемо просудити да девојка за коју нам кажу да стоји, заправо седи, а старац који је отрчао некуд и даље стоји мирно у месту. Постоји страх да ће нас као Хармса прогласити лудим ако се побунимо против онога што је речено. Овако банализовано приказана нам је манипулација над животима обичних људи, која је заправо у Совјетском савезу имала безброј примера који нису били ништа мање банални од Хармсових решења.

Писац је кроз своја дела изразио бес према оваквом стању ствари.

Надреалистичко у самој структури комада је то што нам се све минијатуре чине као да искачу једна из друге попут неких бабушки. Као да је свака од њих сан у сну. Ако је почетак идила крај ће вероватно бити ноћна мора, а понекад ће се ноћна мора само одједном зауставити пред својом кулминацијом и настаће осећај буђења из сна. Хармс се очигледно никада није могао пробудити из њега то га је терало да створи стотину оваквих минијатура. Ипак изнад свега, за овај комад важи да је једнино правило да нема правила.

Сваки од глумаца ове класе у неком моменту, буквално или фигуративно, ушао је у омиљену Хармсову позу – у детективски мантил Шерлока Холмса. Оно што је лупом Хармс заједно са њима тражио јесу велики закључци на основу тривијалних открића. Хармсов свет у коме су насиље и смрт баналност, свет је њему својственог црног хумора.

Leave a Reply