Биографија

Херој глуме преварио глуму

Велико име, једно од највећих имена наше позоришне, филмске и животне сцене, божанствени мангуп, краљ шарма, легендарни Прле, за старије колеге Мали принц, за оне млађе ћале, неприкосновени Драган Николић напустио нас је 11. марта 2016. године. Нешто трагично десило се тог дана и ко би рекао да ће нас, две године касније, тај одлазак болети тако силно као да је ова урбана легенда Београда најужи члан породице сваког од нас. Како је сам говорио у емисији Владимира Ердега Меде, рођен је 20. августа, не јула.

Никако не могу да исправим, на свим овим сајтовима налазе се, у прве две реченице, три грешке… Дакле, успео сам да дипломирам на Факултету драмских уметности, а пише да сам апсолвент и мој покојни отац био je врло љут… Нисам Драгутин, Драгослав јесам.

Рођен на Дорћолу, живот је провео на Црвеном крсту, а затим на Чубури са својом Миленом. За себе је говорио да је звездаш у души и познати тремарош, али само у позоришту. За Гагу, представа као да је почињала када се пробуди, а концентрација би трајала цео дан, до саме представе.

У филму Хороскоп (1969) појављује се девојка која продаје цигарете и сви се заљубљују у њу, али Драган највише.

Била је то једна од највећих глумица на овим просторима, икада – Милена Дравић. Како је сам даље причао у споменутој емисији, тај лав у њему и вага у њој били су, што се касније и потврдило, идеална комбинација да постану не само изванредан глумачки спој, већ и партнери за цео живот. Тако су се, пред Нову годину, у паузи снимања филма Како су се волеле две будале (1972), Драган Николић и Милена Дравић венчали. Без фотографија, медија и помпе, они се враћају на снимање.

Сви знају филмове Драгана Николића и врло добро познају његову глуму, но да ли постоји свест о томе да је таква харизма, авангарда и слобода у понашању, коју нико до тада није имао, могла да се роди само с њим, и то само на београдском асфалту? Био је прави човек у правом тренутку – не због својих филмова, не због улога, већ због свега што је био он, у дубини своје душе, своје природе и сржи. Драган Николић играо је себе и у сваку улогу уносио неодољиви шарм и дрскост те је мангуп његовог кова лако учинио да се сви заљубимо у њега. Сви су хтели да буду Драган Николић. Чини се да није био свестан, бар не у потпуности, колико смо волели то бело лице, те тамне очи, оштроумни, а опет нежни поглед романтичног хероја, то невероватно слободно понашање, умерени безобразлук који је вешто провлачио кроз све своје улоге.

Остварењем Јована Јовановића Млад и здрав као ружа (1971), Гага доноси авангарду у наш филм, па је тако створен бисер документарности и појачане драматике који можемо да и данас, после толико година, гледамо са потпуним одушевљењем. Тако је он потврђивао своју величину, а уосталом, ко може да одоли тексту из овог филма и Гагиној интерпретацији те не примети како се овим чудним филмом умногоме описује млади Гага у стварном животу?

На питање предавача историје: „Да ли икога ово не интересује?”, дрско је одговорио: „Мене не интересује”. На питање: „Шта је то било 29. новембра 1943. у Јајцу?”, одговорио је: „Откуд могу да знам шта је то било 1943. кад сам се родио 1945?”, док је на питање присутних: „Добро, шта то радите?”, одговорио: „Ми смо агенти СУП-а, ко вам јебе матер, хоћемо да зајебавамо овај народ и слично”.

О женама не мислим ништа, нека оне мисле о мени. Омиљена историјска личност – па, наравно, ја. Кад год погледам неку жену, њој се или повраћа, или јој се једе кисело. (Млад и здрав као ружа)

Једнако плени и превазилази глуму у црно-белом филму, као и у колору, те не сме да се заборави Џими Барка (Када будем мртав и бео, 1967). Привлачни младић, који обасја позорницу када се појави, треба да представи лика који не зна да пева. Дакле, био је потребан неко ко не уме да пева и тако се појављује Драган Николић и каже: „Ево ја не знам да певам” и, заиста, његово певање не личи ни на шта, али он пева као да је најбољи у томе. Џими Барка пара уши, али препун je самопоуздања и некакве чудне жеље за певањем, иако је јасно као дан да звучи ужасно. Тако поново осваја и поново сви желе да буду као он, чак и да певају тако лоше, а изгледају тако добро док то раде.

(фото: Недељник)

Да је промотер радости живота, како приватно тако и на филму, и да је читав Београд био једно велико позориште за њега, потврђује као сјајни Флојд у филму Национална класа (1978). Флојд је аутомобилски тркач, мангуп и велики љубавник. У свом наступу, говору, вожњи, освајању, он је наизглед потпуно самосталан и несаломив, а у ствари, нема кинте за кафу и зависи од родитеља са којима и живи. Ипак, он тако шармантно влада ситуацијом да бисмо се радо и сами нашли у истој, колико год да је незавидна. Све његове амбиције усмерене су ка томе да из националне пређе у вишу класу. Камен спотицања је служење војног рока које треба одложити, а да би то успео, потребан му је бубрежни болесник Миле, или како они у филму кажу: Миле рент а бубрег. Колико год било неприхватљиво гледати Гагу како завршава неуспешно, срећа је што се то може видети само на филму. Дакле, Флојд губи трку, губи слободу, приморан је да се ожени девојком која је затруднела, aли добија пријатеља. На самом крају, на испраћај у војску, долази му само Миле.

У животу никада није могао бити сам, а свакако да је имао много више од једног пријатеља. За своје колеге био је омиљени јунак, онај који плени и у чијем се присуству сви осећају привилеговано и срећно. Како на туђи тако и на свој рачун, волео је шалу и дружбу, а и публику за коју је играо. Кроз читаву каријеру пратио га је осећај одговорности према публици, а више од успешне представе радовало га је када би могао да помогне људима.

Његов, ништа мање чувени, колега Воја Брајовић, за све љубитеље домаћег филма добро запамћен и вољен као Тихи из серије Отписани (1974), рекао је за свог Прлета да је у души Бановић Страхиња, да је попут Робина Худа који је јако волео да помаже људима. Човек коме се при погледу у очи могло погледати и директно у душу, онај који није фурао фазон, већ се животу господствено насмејао, није успео само једно – да прође земаљском позорницом кротко и неприметно, већ је оставио упутство како се носи титула мангупа те поруку како за њу не постоји прошло време. Сјај његових очију препознаће се у сваком животу.

И ето, Драгане, хтео си да будеш каква-таква светиљка, а постао си цела једна звезда, не само у глумачком смислу, већ и у космичком – звезда као небеско тело које нам се свима смеши вечно одгоре.

Ја се надам да ћемо се још једном срести, ја сам ваша будућност. Соу лонг, живио југословенски стандард!

Leave a Reply