Друштво

Храните(љство)

Последњих неколико месеци, у медијима су се помињала бекства деце из хранитељских породица, као и њихово несвакидашње понашање. У оваквим ситуацијама, Центар за породични смештај и усвојење свакако помаже у враћању детета у породицу, али пре свега, настоји да открије узроке бекства и пронађе решење како би се превазишли слични проблеми.

У случају да су односи између детета и хранитељске породице потпуно нарушени, тражи се алтернативно решење како би дете било збринуто на адекватан начин“, објашњава Марина Ристић из ЦПСУ-а у Новом Саду.

Оно што је, такође, веома значајно за децу без родитеља, а није усвајање, јесте пружање привременог смештаја за децу која из различитих разлога више не могу да се налазе у својим биолошким породицама. Овакав облик привременог збрињавања назива се хранитељство. Овим питањима баве се државне установе, Центар за социјални рад и Центар за породични смештај и усвојење (ЦПСУ). Центру за социјални рад у надлежности је измештање деце из биолошких породица услед неповољних услова, а ЦПСУ обезбеђује хранитељску породицу која одговара развојним потребама детета.

Према речима запослених у ЦПСУ у Новом Саду (ЦПСУНС), хранитељска породица прихвата бригу о детету које је тренутно или трајно ускраћено за живот са биолошком породицом и истовремено обавља улоге које су детету неопходне и испуњава све обавезе према њему.

„Сензибилност хранитељске породице огледа се у разумевању потреба које дете испољава у различитим развојним фазама. Хранитељи су особе које прате развој детета, негују, васпитавају и образују дете, али пре свега, пружају му сигуран и топао дом“, објашњава Марина Ристић за Журналист.

Да ли је неком детету на самом зачетку већ предодређено да ће остати без својих биолошких родитеља, а неким људима записано да природним путем неће моћи да имају децу, или су одговори на ова питања искључиво медицинске природе апстрактна су питања субјективних одговора.

Марина Ристић каже да је основна заједничка особина свим хранитељима алтруизам, односно, несебична љубав и брига о некоме, без инсинуација да икада буде узвраћена. Хранитељи, пре свега, треба да пруже топао и сигуран дом детету, и да науче да га негују спрам потреба, будући да деца неретко долазе из породица где су на неки начин била занемарена или злостављана.

Процес настајања хранитеља развија се у неколико фаза. Први услов је да хранитељи, по уобичајеним протоколима, прикупе сву тражену документацију и доставе је Центру за социјални рад, који је контролише и прослеђује Центру за породични смештај и усвојење. Након тога се интервјуишу будуће хранитељске породице у Установи и хранитељској кући, а потом следи најважнији део – програм припреме и обуке под називом Сигурним кораком до хранитељства који реализују запослени ЦПСУ-а. На ове начине ЦПСУ проверава породицу из свих углова, од социолошких параметара и психичке спремности за бригу о детету или деци до споменутог алтруизма који искључује друге поводе за примање детета у хранитељску породицу, као што је материјална накнада.

Има и оних који, сем љубави, поседују материјална добра и боље услове за живот и желе да са неким дететом то поделе, да подигну туђе дете и помогну му, макар имали своју биолошку децу. Хранитељске породице добијају месечну накнаду у износу од 23.000 динара по детету (једна породица може да има највише двоје деце). С обзиром на тешку материјалну ситуацију и свеопшти неморал, запослени у Центру се баве и овим питањем:

„Уколико се приликом процене кандидата за бављење хранитељством утврди инструментална мотивација, тј. искључиво зарада, стручни тим доноси закључак да кандидати нису подобни да обављају хранитељску улогу”, објашњава Ристић за Журналист.

Према мишљењима неколицине Новосађана, с обзиром на то да се овде говори конкретно о ЦПСУ у Новом Саду, хранитељство делује као својеврсно „рентирање деце“, где хранитељ нема доживотну обавезу према кориснику, већ више од њега профитира. С тим у вези, питање је колико заправо траје обавеза хранитеља према кориснику и обрнуто.

Из ЦПСУНС кажу да хранитељство траје до пунолетства детета, након чега формална обавеза престаје, али се често дешава да деца остају у својим хранитељским породицама и након завршетка обавезе. Другачија је ситуација када дете има сметње у психофизичком развоју и неспособно је да се брине само о себи или похађа редовно школовање – тада је формална обавеза важећа до 26. године старости детета.

Једна од улога Центра је је месечна контрола хранитељских породица, услова у којима дете живи и неге коју добија. С обзиром на то да су деца у оваквим ситуацијама одвојена од својих биолошких родитеља који немају права да доносе одлуке уместо њих, а деца, притом, нису пунолетна, значи да су њихови животи у рукама ЦПСУ и хранитељске породице, уколико припадну једној. Ипак, из Центра кажу да деца у одређеним ситуацијама могу да одлучују о својој будућности:

„Деца учествују у доношењу свих одлука које су важне за њихов живот, у складу са својим узрастом и способностима да разумеју актуелна дешавања и планирања“ и додају да је свака контрола испитивање искључиво у циљу бриге о деци.

Фројд је рекао: „Дете је отац човека“. Та реченица може се тумачити на више психолошких и филозофских начина, али је веома једноставног значења: какво дете, таква у будућности одрасла особа. С обзиром на то да је дете немоћно да само себи ствара живот и самоваспитава се, то „какво (је) дете“ еквивалентно је томе какво му је окружење, колико и каквих емоција, хране, хигијене, образовања и смеха су му пружили родитељи.


Центар за породични смештај и усвојење у Новом Саду покрива територију Јужнобачког, Сремског и Средњобанатског округа и према њиховим последњим статистичким проверама и резултатима, постоји 197 хранитељских породица у којима борави 289 деце, са територија општина: Нови Сад, Беочин, Бачка Паланка, Бач и Бачки Петровац.

Leave a Reply