Нови број Рубрике Србија

“Ipak, treba videti predsednika, a šta on priča, nije bitno”

Da podsetimo šta se to dešavalo u Novom Sadu pre nekoliko meseci, al i usput da se zapitamo, menja li se ovakva slika?

Jedan naš novinar infiltrirao se u redove mitingaša i postao jedan od njih, na nekoliko sati.

Miting Budućnost Srbije u Novom Sadu, kao i svaki do sad, okupio je publiku predsednika Vučića iz cele Vojvodine, ali i nekih gradova uže Srbije.

Dovesti sve te ljude nije lako, a još teže je bilo smestiti autobuse kojima su dovezeni. Ceo Beogradski kej, od kampusa novosadskog univerziteta do Žeželjevog mosta, bio je zauzet autobusima parkiranim u dve kolone, sa leve i desne strane kolovoza. Neki su parkirani i kod studentskih domova, a oni sa najmanje sreće sa Petrovaradinske strane Dunava kod Žeželja ili čak na Mišeluku.

Izgubiti se u takvom galimatijasu autobusa je mačiji kašalj! Odlazak na miting nije bio problem, za većinu- izađeš iz autobusa i pravac Trg Slobode. Ništa lakše. Autobusi su počeli da pristižu još oko 16 časova, pa je vremena bilo na pretek. Neki putnici autobusa su uspeli da šmugnu i odu u Dunavski park, a oni koji se razumeju u Novi Sad stigli su čak do tržnog centra „Promenada“.
Miting, kao miting, u suštini ništa zanimljivo. Govori isti kao bilo gde drugde u Srbiji, ali ovaj put bilo je više govornika- ipak treba ispoštovati i pokrajinske vlasti. Na opšta mesta publika je ostala uglavnom nema. Tu su bili bubnjari, mahači zastavama, da poprave atmosferu.



Sve je izgledalo kao koncert na Egzitu u 6 ujutru- većina ne želi da bude tu.

Bilo je i onih koji su se žalili da ne vide Vučića, jer je bina daleko, a i video bim je im je van domašaja očiju. Ipak, treba videti predsednika, a šta priča, to nije bitno. Govorancija se završila oko 19 časova, i putnici su krenuli nazad u svoje autobuse. Prepoznati autobus kojim si došao, tada je mnogo teže, zar ne? Na svu tu muku počela je i kiša. Odlična kombinacija. Reke ljudi slivale su se iz centra prema obali Dunava. Svi do jednoga su izgledali pogubljeno. Vođe puta, koje lako prepoznati po spiskovima koje drže u rukama, bile su još pogubljenije od onih koje bi trebalo da vode.

Prolazeći kroz tu masu moglo se čuti i videti svašta. Mlađi bi se skupili oko nekog sa blutut zvučnikom i uživali u novim hitovima Jale Brata i Bube Korelija, a starija ekipa se okupljala oko nekoga sa alkoholom- rakijom ili pivom, nije bitno. Kako je jedna žena, izgleda veteran na ovakvim skupovima rekla – pušim, pijem gde god da idem! Trafike i marketi oko Keja bili su prazni- grickalice, pića, sve je išlo kao alva. Posluženje u autobusima kao da nije bilo dovoljno za ovaj dan prepun aktivnosti. Vođe puta, u vezi sa vozačima, panično pokušavaju da saznaju gde su autobusi, jer ako se grupa razbije, kako će nazad?

Kiša je, na nesreću putnika, padala sve jače i jače. Omiljena zaštita od kiša bio je Dom vojske sa svojom baštom. Tamo se u jednom momentu skupilo sve, kao da je cela Vojvodina, i ono malo uže Srbije, bilo tu. I stepenice na ulazu, i sala i bašta, sve je bilo prepuno. Konobarica u Domu vojske nije bila srećna zbog ovoliko gostiju. Nastradala je jadna kasa u koju je konstantno udarala. Glavna „zabava“ bila je u bašti gde je mlađi deo putnika puštao proverene hitove narodne muzike sa svojih mobilnih telefona, tu i tamo bi uleteo i neki rep, verovatno greškom.

Koliko je gostiju bilo govori i činjenica da je kafana u jednom momentu ostala bez pića! Poslednja turu tamnog Nikšićkog uzela je ekipa gostiju iz Smedereva. Jelen, Staropramen, Stela Artoa i ostali su nestali mnogo pre toga. Kako je kome javljano da mu je autobus spreman, tako se bašta praznila. Oni najnesrećniji čekali su na svoje autobuse sve do pola deset. Na stanici kod Doma Vojske bila je veća grupa gostiju iz Pančeva.



Pokisli i promrzli proklinjali su dan kad su došli u Novi Sad. „Nama ne da fali daska u glavi, nego cela stolarija, kad smo pristali da dođemo na ovo“, čulo se iz mase.

Ipak radost na licima ljudi kada su videli crveno-beli Lastin autobobus kojim su došli sa druge strane ulice, bila je neopisiva.
Taman kad je izgledalo da su svi, konačno, otišli i da se na miru može sačekati gradski autobus, iz mraka je izašao jedan stariji gospodin. Onako pokisao izgledao je kao da su mu sve lađe potonule. Tužnim glasom pitao je prisutne- gde je glavna stanica, železnička ili autobuska, nije mi bitno, i nastavio- samo znam da sam u Novom Sadu i da je moj autobus otišao bez mene!

Leave a Reply