Арт&кулација

Kњижевност у доба интернета, књижевност на интернету и интернет књижевност

Одговарајући на питање да ли један медиј може убити други, Умберто Еко препричава легенду из Платоновог “Федра” где египатски бог Теут представља вештину писања Фараону Таму. Там оцењује писање као штетно и опасно, јер ће оно “рађати заборав због невежбања памћења”. Фараон испољава разумљив страх, страх од технолошког напретка који ће угрозити човекову духовност, управо страх који данашњи вебофоби испољавају постављајући питање може ли технологија, или чешће, може ли интернет угрозити књижевност. Добијамо ли ми заправо карикатуру ума, електронски мозак? Исту бојазан осетили су и сликари појавом фотоапарата, међутим, сликарство није нестало, али се од тада знатно изменило. Зато, уместо како убија, упитаћемо – како утиче интернет на књижевност? Уколико попут Фројда посматрамо технологију као протезу, да ли је писцу нешто ампутирано? Или можда интернет више доприноси књижевном тексту него што одузима?

О променама у књижевности њеном интеракцијом с новим медијима, са позиције писца, читаоца, критичара, преводиоца сведочи Стеван Брадић професор књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду.

Како интернет утиче на књижевни текст?

Одговор на ово питање је комплексан, а оно што за почетак можемо да кажемо јесте да је свакако дошло до одређених иновација у форми књижевних текстова захваљујући интернету – током осамдесетих и деведесетих година у електронском формату добијамо прве експерименталне текстове, хипертекстуалну поезију и прозу, текстове који у себи укључују линкове, ергодичку књижевност, и слично. Али уколико довољно познајете текстуалност приметићете да ово није радикално ново искуство. Књижевни текст јесте линеаран, али његово читање није – имате право да не прочитате књигу од прве до последње реченице, можете да прескачете с једног дела на други онако како желите. Сада су, међутим, линкови уписани у текст и можда бисмо чак могли рећи да је могућност читања тиме сужена, а не проширена, будући да је скок унапред планиран, а читалац је усмерен на који начин да скаче.

Када говоримо о интернету, морамо наравно да водимо рачуна у чему говоримо, будући да се он састоји од мноштва елемената. Најнепосреднији ефекат који његово постојање има на свакодневни језик омогућен је заправо само једним његовим малим делом, друштвеним мрежама, преко којих се обликују нове конвенције језичког саобраћања. Ови облици се преливају у свакодневни говор и, сасвим очекивано, у књижевни текст. Само ово кретање такође није радикално ново, односно, не можемо рећи да њиме започиње нова епоха у књижевности или уметности – роман од почетка укључује у себе све могуће регистре говора, па је унапред отворен за говор обликован посредством друштвених мрежа.

Са друге стране, те друштвене мреже намећу облик тексту који се на њима објављује. Рецимо, писци твитер-прозе прихватају дужину текста коју им намеће нека платформа, која није намењена нечему што препознајемо као књижевност. Њена споља наметнута форма нема директне везе с унутрашњом структуром мишљења, али је свакако мења (конкретно у овом примеру, мисао се сажима како би се ускладила са бројем карактера који је прописао Твитер).

Коначно и сонет је споља наметнута форма, која упркос својој културној историји не доноси нужно квалитет некој појединачној песми. Другим речима, питање је шта појединачни аутор/ауторка постижу у задатим оквирима? Постоји термин за писце на интернету, они су content provider – доносиоци садржаја. Борба између content и form providera, борба око тога шта један текст може и где ће да стигне, јесте заправо једно политичко питање.

Истовремено, посредством ових платформи писци долазе до читалаца заобилазећи традиционалне канале објављивања што можемо разумети и као позитиван ефекат интернета, као неку врсту демократизације писања, захваљујући којој смо сви ослобођени да пишемо и да будемо читани. Оно што не смемо да заборавимо јесте да посредовање на интернету није ишчезло већ да је само променило свој облик.

Да ли се култура штампе и култура екрана сукобљавају? Постоје ли разлике при писању текста који ће бити на папиру и оног који ће бити онлајн?

Вероватно да, мада на себи нисам приметио како то тачно мењам писање. Оно што сам осетио јесте да при објављивању на интернету људи као да осећају мање одговорности за оно што су написали. Постоји нека врста убрзања циркулације текста, поруке се брзо смењују, тако да привидно једна другу шаље у заборав и чини ми се да су људи зато исхитренији и мање опрезни него при објављивању штампане књиге. Нисам сигуран да ли је заиста тако или је то само мој субјективни осећај.

Постоји ту и питање статуса електронских текстова, које се директно тиче издавача и дисеминације текста. У електронском формату текст може да се умножава, а да се притом не умањује. Када се књига штампа њен тираж је ограничен и на основу тога можемо говрити о цени, профиту итд. На интернету се све то компликује, будући да су носиоци текста рачунари, сервери, програмерски кодови итд. На основу чега дакле монетизујемо електронску књигу и коме овај новац треба да иде? Издавачи ту више не могу да наступају као некад, и ово је велика трансформација на коју још увек немамо адекватан одговор. Око свега овога се тренутно воде расправе на европским и америчким судовима, којима, сасвим очекивано, доминира интерес мултинационалних медијскиих корпорација, што значи да се могућности интернета присилно сужавају, а алтернативне форме кружења текстова потискују.

Неки сматрају да је сама структура интернета таква да се он не може никада до краја регулисати. Можда је то заиста тако, али довољно је да се регулишу друштвено просечне трансакције да би се нове форме потиснуле на маргину, чиме би се њихов значај озбиљно умањио.

Не верујете да интернет одузима нешто књижевности?

Не мислим да јој одузима, али је мења. Заправо, када говоримо о интернету и књижевности, и уопште о интернету и тексту, морамо обратити пажњу на неколико слојева проблема.

Прво на материјалну платформу интернета, умрежене рачунаре, сервере, сигнале, каблове који се протежу преко Атлантика итд. Затим на програмерске кодове и софтверски део интернета, који је утолико важнији будући да је невидљив за већину људи који га користе. Онда унутар те софтверске мреже имамо платформе на којима се текстови објављују, као што су сајтови, друштвене мреже, блогови и слично. Тек тада долазимо до појединачних аутора који унутар свих тих различитих медијума имају нешто да кажу. Интернет делује као простор демократизације писма и у великој мери то заиста јесте – људи могу свима да релативно слободно објаве шта мисле.

Предности те врсте делимичне неопосредованости говора смо видели и у политичким протестима код нас. Али постоји и она невидљива страна интернета која није демократизујућа будући да су све ове платформе у власништву приватних компанија које одређују своју издавачку политику. Треба такође поставити питање и алгоритама претраге, што је моменат можда опаснији и од првог. Они одређују шта ће бити видљиво на некој друштвеној платформи (Гуглу, Фејсбуку, Твитеру и сл.), а шта не. Тек је недавно почело да се прича у јавности о овој проблематици. Ми као обични корисници не знамо ништа о функционисању тих алгоритама, о њима одлучују људи унутар споменутих компанија, што значи да морамо да се ослонимо на њихову наводну пословну етику, а добро знамо да је у капитализму једина пословна етика она која доноси профит. Дакле, начин на који видимо стварност, а видимо је дефинитивно посредовану кроз различите форме интернета, јесте контролисан, а да ми о томе скоро ништа не знамо, нити на то можемо да озбиљније утичемо.

Све ово наравно има везе с књижевношћу јер од тих истих алгоритама зависи да ли ће неки текст бити читан. Место издавача, књижара, књижевних часописа итд. сада постепено заузимају различите интернет платформе. Оне су у власништву корпорација које одређују границе видљивости и кретања текста. Они дакле представљају место вредновања и контекстуализације текста, чиме одређују његове ефекте и контролишу његово значење. Да бисмо искористили огромне могућности које интернет доноси такво стање ствари не можемо прохватити као саморазумљиво и једино могуће.

А како је текст читан? Уочавате ли промене у ритуалу читања?

У приватном смислу, на свом личном примеру, чини ми се да је искуство читања хаотичније. Са штампаном књигом се удобно сместите и читате је док је не завршите. Интернет моје искуство читања чини фрагментарним. Просто ми је толико информација на располагању да непрестано посегжем за различитим „помагалима“. Читање сада наликује на гомилу хаотично повезаних „текстона“, малих фрагмената које накнадно у свести повезујем у целину. Некада мислим да је то добро, некад да је ужасно, јер изворни текст, који бих прочитао за сат-два, сада читам по пет сати истражујући сваки могући детаљ у другим изворима. Ипак се надам да ми то помаже да будем бољи читалац.

Осим тога, текст се на тај начин у великој мери демистификује. Више не постоји неки ауторитет са повлашћеним увидом у значење текста, који вас онда води кроз њега. Никада то заправо нисмо ни имали, али су се људи лакше тако могли представљати. Претрага текста или података везаних за текст је много бржа данас него пре петнаест година. Можда то не решава ни један проблем, али убрзава приступ проблему.
У друштвеном смислу, са друге стране, читан је онај текст који је „уздигнут“ до читалаца путем алгоритама којима аутор/ауторка немају приступ. Наравно ово „божанство“ се увек може умилостивити финансијским путем, који не дакако гарантује читаност већ само могућност читаности. Другим речима, ко има новац биће видљив, а ко нема, мора наћи друге начине.

Када смо код личног искуства, да ли радије посежете за папиром и оловком или за тастатуром док пишете?

Већ годинама не пишем руком, заправо се и не сећам када сам последњи пут користио папир и оловку у те сврхе. Чак и док истражујем неки текст, белешке пишем на рачунару. Пре свега из практичних разлога – могу једноставније да умножим, одштампам, пошаљем текст. Уколико пишем неки рад, лако могу пронаћи одређени цитат, фрагменат, термин.

Са друге стране приметио сам да се у академским чланцима последњих година ствара мноштво текстова који наликују на комплексне колаже других текстова, а чини ми се да ова лакоћа кретања по тексту и повезивања различитих текстова има неке везе са тиме. Читајући их имате утисак сурфовања по интернету. Ја се трудим да избегнем овакав начин писања јер привилегујући фрагмент и референцу чиме се често заклања теза коју заступате, аргументација коју покушавате да изведете и ефекат који од текста очекујете.

Има и нешто у куцању текста, било књижевног или научног. Али ово претходи компјутерској ери. Ниче је први међу значајним ауторима приметио кад је почео да користи писаћу машину, како куцање даје неку чврстину језику, одмах у старту, чврстину коју немамо приликом писања руком. Мени исто тако делује.

Силом раздвајати књижевност од мреже, гласати за културу странице или бранити културу екрана бесмислено је а можда већ и немогуће. Књижевност се не губи, не застарева, нека књижевност сапостоји с интернетом, а нека се сели на интернет – рецимо на твитер, овако:

Када је ушао у хотел, рекао ми је да оно што важи за њега – свештеника, важи и за мене – рецепционера, а то је – да чувамо тајне.
-Шорт шорт стори

Leave a Reply