Нови број Рубрике Србија

“Medijska propaganda važnija od slobode”

foto: Aleksandar Milanović/N1

Student Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Stefan Simić, priveden je pod sumnjom da je, šutirajuči flašu, pokušao da napadne pripadnike policije. Povodom konferencije koju je za medije zakazao predsednik Republike Srbije, a zbog upada demostranata i opozicije u zgradu Radio-televizije Srbije prethodnog dana, nezadovoljni građani okupili su se ispred Predsedništva kako bi ponovo iskazali svoje nezadovoljstvo. Tom prilikom nastao je sporni video, koji je kasnije emitovan na televiziji Pink. Originalna verzija snimka nije puštena, već je on izmontiran i isečen tako da se vidi samo deo kada Stefan Simić šutira flašu. Istog trenutka se kroz medijsku propagandu etiketira kao nasilnik, bez mogućnosti da se otkrije prava istina pomenute situacije.

U medijima u Srbiji predstavljeni ste kao osoba koja je napala pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP-a), ipak ovo je samo jedna strana priče. Šta se zapravo dogodilo ispred Predsedništva, dan nakon upada u zgradu Radio-televizije Srbije?

Nakon ulaska demonstranata u RTS, predsednik je zakazao, kao nebrojeno puta do sada, vanrednu konferenciju za štampu. Dogovor je bio da se nezadovoljni građani okupe ispred radnog mesta predsednika u 12h. Kada smo stigli, atmosfera je već bila uzavrela. Problem je nastao kada je policija odlučila da ne pusti kamion sa ozvučenjem. Došlo je do koškanja sa njima, gde je policija upotrebila suzavac. Meni je suzavac prsnut direktno u oči zbog čega mi se pomutio vid. Kada je u tom trenutku pala flaša ispred mene, ja sam mislio da je suzavac i šutnuo je. Na snimku koji je pušten na pojedinim portalima jasno se čuje da govorim „suzavac“ da bi ljudi znali da ne prilaze.

Vi ustvari niste znali da ćete biti uhapšeni, već su Vam drugi javili. Kako je to izgledalo?

Nakon tog događaja, ostao sam još neko vreme ispred Predsedništva i uputio se da kupim poklon, pošto je moj sestrić taj dan punio godinu dana. Dok sam kupovao poklon u Knez Mihailovoj ulici, telefon je nekontrolisano počeo da mi zvoni, i stiglo mi je nebrojeno poruka sa istom sadržinom, a to je da su objavljeni moji podaci na televiziji Pink zajedno sa mojom slikom i da voditelj govori da sam osumnjičen za napad na službeno lice, uz uvrede koje su karakteristične za govornike sa te televizije. U početku veliki šok, znao sam da to nisam uradio, a ubrzo je stigla i potvrda toga. Novinarka BIRN-a, čiji su oni snimak i iskoristili i malo ga kropovali koliko da se ne vidi šta šutiram, mi je poslala „nefrizirani“ snimak gde se jasno vidi da ne radim ono šta mi se pripisuje u tom trenutku. Prisabrao sam se, pozvao advokata i vratio se kod Predsedništva gde su me i lišili slobode.


foto: Stefan Simić/twitter

Kako se situacija dalje odvijala nakon Vašeg privođenja?

Nakon privođenja odveden sam u policijsku stanicu “29 novembar” gde sam proveo desetak sati. U početku mi se stavljalo na teret krivično delo Napad na službeno lice, ali su nakon odgledanog snimka preinačili to i optužen sam za remećenje javnog reda i mira na drzak i bezobziran način. I dalje mi je nejasno kako neko uopšte može da bude uhapšen na osnovu televizijskog snimka. Policija nije posedovala svoj snimak kao ni svedoke. Očigledno su morali da me procesuiraju zbog velikog medijskog pritiska.

Kako su ljudi u Vašoj okolini reagovali na hapšenje i sve što se dogodilo?

Najveće iznenađenje mi je bilo to što sam dobio toliko poruka podrške. Ljudi su videli pravi snimak i šta se dogodilo, svima je bilo jasno da to šta pričaju na televiziji nema veze sa istinom. U tom smislu sam veoma srećan jer nisu naseli na propagandu. Porodica, prijatelji, svi su se skupili na raznim mestima i dogovarali se kako da mi pomognu. Izuzetno mi je drago zbog toga, srećan sam što ih imam u svom životu.

Koliko ste razmišljali o posledicama koje bi to hapšenje moglo da ima u smislu budućnosti?

Kada si u stanici, svašta ti pa dana pamet. Pritisak je veliki a mozak radi 300 na sat. U tom trenutku vam je telefon oduzet, nemate kontakt sa spoljašnošću. Ne znate kako ljudi reaguju na to, da li su videli pravi snimak. Najmanje mislite na sebe, po glavi vam se vrzmaju misli o svemu i svačemu. Kada sam se čuo sa porodicom i kada sam saznao da su oni pribrani i smireni, posle toga je sve bilo lakše. Iskreno, imao sam, ispostaviće se nepravdanu bojazan, da ću izgubiti posao. Ja sam već neko vrememe praktikant u Beogradskoj otvorenoj školi i moj poslodavac je stao uz mene na čemu sam im neizmerno zahvalan, Na kraju, kada su mi presudili da moram da platim 20000 dinara kazne da bih bio pušten, direktor je došao kod sudije i platio. Gest vredan svakog poštovanja.

Da li se kajete? (Zašto da/zašto ne?)

Ne kajem se. I dalje smatram da nisam uradio ništa što bi me odvelo tamo gde sam bio. Moja građanska obaveza je da iskažem svoje nezadovoljstvo i to sam nastavio da radim nakon svega. Student sam Fakulteta političkih nauka, učio sam šta znači građanska participacija i borba za slobodno društvo i demokratiju, prirodno je da sam danas na ulici. Pravo svakog građanina i građanke je da iskaže svoje nezadovoljstvo nenasilnim akcijama.

Šta ste naučili iz svega što Vam se dogodilo u proteklom periodu?

Koliki je prostor za manipulaciju u srpskim medijima. Osetio sam nasvojoj koži, nečija laž i manipulacija može da te košta čak i slobode.

foto: Aleksandar Milanović/N1

Šta Vam konkretno smeta (i čime niste zadovoljni) kod vlasti, a šta kod opozicije?

Postoji mnogo razloga za nezadovljstvo. Svako ko izlazi na proteste ima svoj razlog za nezadovoljstvo. Najviše mi smeta što nas prave budalama. Nismo budale i ne verujemo svemu što pišu. Ogromna je medijska moć koju ova vlast poseduje i zapravo to je temelj njihove vlasti. Cenzura je na svakom koraku. Mladi odlaze čim im se ukaže prilika. Odlazili su i pre, ali nikada u ovolikom broju. Gde se čuje glas mladih? Mi imamo danas na delu da ljudi iz studentskih organizacija otvoreno ili prikriveno staju na stranu vlasti. Od opozicije očekujem da u narednom periodu još više vodi računa o mladima. Prosek godina osoba koje su uhapšene je ozbiljan alarm. Sve su to mladi ljudi, ako na to dodam da 1/5 stanovništva čine ljudi mladji od trideset godina koji bi trebalo da ostanu u Srbiji i da grade bolje drušvo, onda je ovaj podatak još alarmantniji. To otvoreno pričam gde god da odem, pa i u samom razgovoru sa opozicionim političarima sa kojima sam imao priliku da se sretnem. Moraju izaći sa ozbiljnim programom za mlade, ako žele nešto da menjaju. Opozicija u skupštini nema nijednog poslanika mlađeg od 30 godina, nadam se da će se to promeniti u narednom sazivu.

Kako vidite sadašnji protest i njegov završetak? Šta posle protesta?

Ove proteste pre svega vidim kao oslobađanje ljudi od straha. Beograd je u celoj ovoj priči oko protesta množda i najmanje važan. Mi danas imamo proteste u preko sto gradova i opština u Srbiji. Izuzetno je teško boriti se na lokalu, gde se ljudi više znaju međusobno i veliki su pritisci koje trpe sami organizatori. Ovakav vid borbe nismo mogli ni da zamislimo 2015. godine, sada je situacija već drugačija. Ljudi su dovedeni u situaciju da više ne mogu da ćute na dešavanja u društvu i da ih nikakvi pritisci neće sprečiti da izađu na ulicu. Još uvek ne vidim da će doći do završetka protesta. Iskra postoji, borba se sigurno nastavlja i na drugim poljima. Vlast je pod pritiskom, to se jasno može videti iz njihovih izjava. Sada je velika odgovornost na opoziciji da tu energiju koju ljudi imaju kanališu u pravom smeru.

Šta biste poručili mladima, ali i ostalim ljudima koji podržavaju opoziciju i protest ili su pak simpatizeri trenutne vlasti?

Mladi bi trebalo da sagledaju realno stanje i njihovu poziciju u društvu. Nije dobro da gledamo navijački na sve to. Treba biti iskren i reći, trenutno stanje nije zadovoljavajuće i to treba menjati. Nije bitno ko kojoj političkoj opciji pripada, dosta je već podela u samom društvu. Preuzimamo mantru političara i delimo se na nas i njih, ove i one, a to ne bi trebalo više da bude slučaj. Mi moramo da pokažemo da trenutni dijalog medju strankama i političarima nije dobar i da mladi trebaju dobiti veći prostor u političkom životu. Da kroz iskren dijalog i debatu dođemo do konsenzusa oko zajedničkih problema, jer ko će voditi ovu državu u budućnosti ako ne mi? Na nas je red da preuzmemo odgovornost u svoje ruke.

Leave a Reply