Арт&кулација Рубрике

Отпор (ни)је узалудан

Како поступити када је онај против кога се бориш у твојим рукама? Ко контролише све? Како су пропале неке револуције? Овим питањима бави се представа „Отпор“, канадског аутора Лија Мекдугала, која је своју прву изведбу доживела баш у нашој земљи, у режији Соње Петровић.

„Отпор“ прати троје младих демонстраната који се боре против свега што им је наметнуто од стране оних који „режирају“ наше животе. Џени, заробљена у љубавном троуглу, новац зарађује као проститутка, Овен је „мозак“ овог тројца, велики борац против „силе“, а Гери је онај који новац зарађује ситним криминалом. Њих троје су маргиналци, бесни због неправде која влада светом.  Свакодневицу овог тројца прекида Станли, фармацеутски магнат, кога су отели, и крију га као таоца. И док Џени жели да га ослободи, Овен и Гери размишљају – Како поступити када је онај против кога се бориш у твојим рукама? Улоге  у овој драми, али и сатиричној комедији, која се бави отпором младих према систему, тумаче Игор Павловић, Милица Грујичић, Марко Савић, Димитрије Аранђеловић и Тијана Марковић.

У интервјуу за Журналист, редитељка Соња Петровић каже да је цела екипа имала сјајну сарадњу са оригиналним творцем текста, који је био ту за све сугестије, одушевљен идејом да ће ово драмско дело коначно заживети.

Идеја је кренула од Игора Павловића који је и превео текст. Он ме је позвао да радимо, јер сам ја када се радио „Highlife“, што је такође текст Лија Мекдугала, била асистент режије Николи Завишићу. У међувремену завршила сам режију и са овим радим своју прву професионалну представу. Тако се негде лепо затворио круг.

Колико сте се придржавали оригиналног драмског текста, а колико сте га мењали?

У самом оригиналном тексту радња се догађа у мотелу. Ја сам хтела да то буде њихов сквот, јер су они описани као сквотери. Тако да смо их сместили у јавни ве-це, што је најгора могућа варијанта у којој можеш да живиш. Штиховали смо половину текста сигурнo, јер има доста монолога и других елемената који не трпе радњу на сцени. Али сам узела оно што ме је највише интересовало у самом тексту, а то је то питање зашто су пропале неке револуције и како то све у ствари функционише.

Да ли би представа оставила снажнији утисак да су радња, као и сами ликови, смештени у наше окружење?

Нисам хтела представу да актуализујем у том смислу да мењам место, радњу или саме ликове. То би само појефтинило ствари. Враћањем приче на локални губи се глобални ниво. Наши политичари и фирме нису дорасли овој теми, јер су сви они заправо „пијуни“ нечег много већег, о чему се овде заиста и ради. Свако ко погледа представу сам ће повући паралелу са стањем у Србији.

Какви су утисци после премијере?

Публика је, што се мене тиче, неочекивано добро реаговала, и у Бечеју и у Новом Саду. Става сам да ће ова представа тек да изгледа онако како ми желимо да она изгледа. Треба још играња, тиме ће бити све боља. Не мислим да је премијера финални продукт, већ да је то почетак њеног раста.

(фото: Александар Рамадановић)

Представа нам говори о троје младих демонстраната који се противе свему што им је наметнуто. Колико је оних који се заиста боре, у поређењу са онима који само желе да створе такву слику у друштву?

Верујем да се пуно људи бори заиста срцем и душом. Опет мислим да се знање и вера тих људи често користе. Та манипулација се вешто спроводи, толико да онда западамо у теорије завере. Јако је тешко данас стати иза неког, иза било чијег имена, групе, јер не знаш шта се крије иза тога и да ли ће неко да изманипулише твоју искреност и љубав. Управо то и каже Овен у самој представи, да телевизија није снимила пола милиона мирних протестаната, већ оне хулигане који праве нереде. А такви су, барем што се мене тиче, плаћени то да раде. Све је то инструментализација, а јако је тешко дозволити да не будеш изманипулисан.

Џени и Гери неизмерно верују Овену. Чак и када схвате да их је он издао, они као да му опраштају. Може ли се онда рећи да је љубав једино искрена, и да ли Овенов лик указује на дволичност друштва?

Ликови у овој причи су клинци, одбачени од друштва, који немају ништа. Немају ни породицу, ни кућу. Њима је тај покрет све. Они то доживљавају као породицу, а то без љубави не може да постоји. Идеја овог комада се бави питањима: „Од чега живе револуционари? Ко финансира револуције?“ Не постоји шанса да се револуција исфинансира сама од себе, и то је суштински проблем. Док год има гладних револуционара, револуција ће пропадати. Кренимо од себе – да ли смо сви поткупљиви заиста, или нас они против којих се боримо морају финансирати?

Због чега је потребна предства са оваквом тематиком?

Свевременска је прича, сви смо били део те приче, а ако и нисмо бићемо. Ја сам и схватила тај отпор као ствар иницијације. У једном тренутку мораш да прођеш кроз све то, мора све да те нервира, да некада нажалост будеш и обмањен. А ова прича коју ми причамо је врло истинита.

Теорије завере које говоре о „фармацеутској мафији“, намештању климе, о масонима који наводно управљају светом и многе друге имају своје следбенике. Колико у то све верује Соња Петровић?

Што више задиреш у све, то си више психоделичан. Има ту добрих аргумената, па је тешко остати имун на то. Ти у ствари као „мали човек“ не можеш да дођеш до неке истине. Ти доносиш неку одлуку, али никада ниси сигуран да ли је та одлука исправна. То су две стране медаље. Не знам ни сама шта да одговорим. Волела бих да не верујем у све то.

(фото: Александар Рамадановић)

Колико се бежи од одговорности данас?

То је суштински проблем. Код нас и на нивоу институција, јер нико не жели да преузме кривицу за неку погрешну одлуку. Негде испада да је то у људској природи, а ја мислим да није тако. Данас је то израженије, јер је лоша систематизација, па можете лакше да пребаците одговорност на другога, што се данас и шаком и капом ради.

Ако је отпор узалудан, како помоћи себи?

Узалудност отпора је отпора као таквог, оног отпора где смо у стању да будемо поткупљени, да радимо за две стране. Отпор у смислу личне револуције је могућ, јер морамо да кренемо од себе. Морамо прво себи да поставимо нека питања и дамо одговоре, па тек онда мењамо друштво. Мегаломански смо у циљевима да променимо свет, а нико се заиста није запитао : „На који начин могу да променим себе, да бисмо онда сви заједно променили друштво?“ Са људима који раде на себи и преузимају одговорност отпор је могућ, а они који не размишљају на дуже стазе, са њима је отпор узалудан.


Биографија:

Соња Петровић, која је донела ову причу пред публику у нашу земљу, редитељка је која је радила на филму “Бранио сам младу Босну”. Била је асистент режије на представама као што су “Здрав(о) живот(е)!” , “Истраживач ноћних мора” и “Хамлет”. Њен кратки филм “Кафа” приказан је на неколико међународних фестивала. Редитењка је две радио драме “Издајничко срце” и “Ти си тај анђео” у продукцији Радио Новог Сада. Такође је и редитељка промотивне кампање на фестивалимa“Exit summer of love” и “ MAD IN BELGRAD”.

Директорка је фестивала “Фестивал еколошког позоришта за децу и младе” у Бачкој Паланци, а годинама уназад и организаторка “Филмског фронта”, међународног фестивала краткометражног филма, који има за циљ аирмацију младих филмских аутора. Њена представа “Праћка” приказана је на престижном 11. Интернационалном фестивалу савремене руске драме “Kolyada plays” који се одржао у јуну у Јекатеринбургу у Русији, а главни глумац добио је награду за најбољег глумца. Добитница је неколико награда као што су “Златна мравка” за најбољи перформанс у целини за циркуску представу “Живот на виокој нози”, затим “Октобарска награда” за допринос култури у Општини Бачка Паланка, прве награде “Неда Деполо”, Радио Београда, за радио драму “Ти си тај анђео”.

 


Leave a Reply