Друштво Рубрике

Пистантрофобија у рукама друштвених мрежа

„Веома блиска особа ме је изневерила, али нашла сам начина да се носим са тим. Покушавам да, донекле, контролишем тај страх како не би утицао на мој даљи живот, отежавао ми комуникацију и успостављање дубљих односа с људима. За мене је поверење, пре свега, поштовање и осећај сигурности, неко ко ће бити ту у срећним и тешким животним ситуацијама.“ Јована, 22

Шта је пистантрофобија?

Пистантрофобија је недовољно истражен, али веома заступљен страх у друштву којем је наденуто име 2008. године. Неозбиљан и нејасан назив, који у свом имену не открива предмет страха, занимљив је за истраживање, с обзиром на то колико људи страхују од веровања другима, са којима су приморани да коегзистирају.Поверење је лако уништиво, градимо га и стварамо веома тешко, али губи се оног тренутка када схватимо да смо изневерени. Када је особи изиграно поверење, неминовно се ствара домино-ефекат: изневерена особа не верује ни осталим људима који је никада нису изневерили. Управо то представља пистантрофобија – једно лоше искуство где је особа изневерена имплицира страх да ће се сваког следећег пута ситуација поновити.

Како су друштвене мреже допринеле страховима?

Савремени друшвени контекст, умногоме утиче на односе међу људима, изразито код младих који своја пријатељства и љубавне везе почињу, пореде и завршавају на друштвеним мрежама. Генерације које су се рађале од краја другог миленијума, па све до данас, срасле су са дигиталном технологијом и интернетом. Већ је довољно познато да деца из прошлог и она из овог века нису расла једнако и да су генерацијски јазови готово непремостиви. Пре је то дружење морало да се одвија уживо јер другог начина није било, док је данас све више начина који комуникацију уживо замењују виртуелном.

Психотерапеуткиња трансакционо-аналитичке оријентације Јелена Драгичевић Берат за Журналист каже да је нова ера сигурно нанела извесну штету када је директна комуникација у питању, јер данашње генерације не морају да излазе из својих домова како би се дружили и забављали, већ је за остваривање пријатељства довољан један клик мишем. „Проблем је управо у томе што оваквим начином живота људи лагано губе контакт са стварним светом који их окружује, постају отуђени, дистанцирани, са све мање блиских односа са другима“, каже психотерапеуткиња.

Друштвене мреже омогућавају увид у приватни живот људи које пратимо. Дају релативан, некад истинит, а чешће лажан осећај контроле и задовољења жеље за неком информацијом. Оне се обично користе у контексту завиривања, задирања  у туђи живот.  Чак и ако се питање постави особи директно, врло често ће се информација проверити на интернету, или је, пак, већ проверена те се особа тестира.

Ипак, кључна разлика у односу на то неко јуче и на свеприсутно данас јесте да, у прошлости, обећања и речи, верност и оданост, нису могли тако лако и одмах да се проверавају. Није постојао вирутелни свет, нису постојале друштвене мреже препунe трагова који ће се користити за потенцијално смиривање или потпиривање страхова .


Колико нам праћење на друштвеним мрежама пружа сигурност у то да нисмо изневерени, или да, пак, то можемо да контролишемо?

Према речима психотерапеуткиње Јелене Драгичевић Берат, друштвене мреже не дају реалан увид у живот појединца, што се најбоље осликава у томе да ће се тешко наћи фотографија особе која није сређена, срећна и насмејана, већ се на друштвеним мрежама приказује само она светла страна живота. „Свако настоји да баш тамо представи, рекло би се, идеал којем тежи“, изјавила је она.

Када су ствари тако постављене, закључује се да извесна обмана, свакако, постоји, а са њом и могућност да будемо изневерени, јер на друштвеним мрежама можете видети само оно што неко жели да знате. „Друштвене мреже су изузетно повољно тле за различите врсте манипулација и превара, посебно када су млађе особе у питању“, објашњава Јелена.

Појачавање или смањивање страха на интернету

Осећај да смо нешто видели, прочитали или чули путем друштвених мрежа, даје нам пројекцију управо онога што смо и тражили. Страхови или жеље, представа коју имамо у глави, претходно искуство и предрасуде са којима приступамо садржају – све то заједно дефинисаће оно што процесуирамо, не онаквим каквим се представља, већ онаквим какво за нас то јесте.

„Уколико се ради о особи која је у реалном свету мање поверљива када су други у питању, она ће и у виртуелној реалности друге посматрати као потенцијално опасне, а ако се ради о интровертима или социјално анксиозним особама, неповерење може бити израженије“, каже Јелена и објашњава да је страх од неповерења индивидуална ствар која зависи од особина личности појединца и  претходних искустава које је особа имала.

Поверење јесте однос између два људска бића, који се стиче, негује, проверава, крши и опстаје. Чак и онда када се највише верује, постоји опасност да је истина лажна, а да је издаја једина стварност у којој се налазимо. И то је честа појава, свако је некада на неки начин био изневерен и тиме можда развио страх од веровања. Тако се може нагађати да безмало сви патимо од пистантрофобије, или пречесто допуштамо себи да верујемо у нереалне, виртуелне светове.