Нови број Рубрике Србија

“Svaki protest je politički jer građani imaju političke probleme”

foto: Miljana Milekić

Član Saveta protesta “1 od 5 miliona” u Novom Sadu, Igor Mihaljević već 20 godina radi kao novinar. Nakon 15 godina rada u “Dnevniku”, svojevoljno napušta taj medij 2014. godine, jer je kako kaže, stanje postalo neizdrživo. Za cenzuru u tom mediju ne krivi Srpsku naprednu stranka već Demokratsku stranku za koju kaže da je zajedno sa Ligom socijalemokrata Vojvodine u to vreme “drmala Dnevnikom”. Nakon toga neko vreme radi u “Omladinskom radiju” RTV-a, a kasnije se u potpunosti posvećuje svom blogu “Znaš Ti Zašto” na kojem se bavi kritikom društveno-političkih dešavanja u Srbiji. Svoj angažman u Savetu protesta započinje na poziv svojih kolega novinara i od tada učestvuje u organizovanju i vođenju protesta u Novom Sadu.

Šta se od tada promenilo a šta se nije promenilo od osnivanja Saveta?

Ajde da krenemo od loših stvari. Loša stvar je što u Savetu protesta „1 od 5 milliona“ u Novom Sadu više ljudi odlazi nego što dolazi. To je činjenica. Loše je, što rad saveta koliko god bio neprijatan i iskren na ulici ne daje rezultate, to je činjenica, broj ljudi je pao. Ali dobra stvar je što oni koji su ostali tu, pre svega mislim na nestranačke članove, su i dalje ljudi od provereneog integriteta, intelekta, autoriteta i dobre volje. Dobra stvar je na savetu što ljudi zaista žele nešto da promene i nemojte misliti da su naši sastanci prijatni.

Ali zašto je bitan Savet protesta?

Zašto je bitan savet protesta? Pa šta mislite ko pravi to što radimo petkom u 6 u Novom Sadu? Dobre vile? Mene, evo reći ću ti, mene fasciniraju ljudi koji su posle određenog vremena rekli: „Otkud stranke ovde, zar nije ovo građanski protest?“ Pa im onda ja kažem „Okej, ovo naravno da jeste građanski protest jer su građani nezadovoljni, naravno da je politički zato što građani imaju političke probleme i ciljeve.” Mislim, sindikat pekara kad izađe ispred Vlade Srbije to je politički protest, ne traže lične probleme nego političke. I pod tri – šta ste mislili? Ko zakazuje rutu u policiji, ko organizuje šetalice i transparente, ko plaća kamion, ko plaća razglas, ko bira govornike. Šta ste mislili ko to plaća? Vlada Srbije? Mi, volonteri i aktivisti? Ne – stranke plaćaju. Razlog zašto oni to nisu hteli da forsiraju jer su pametno znali da će to građane da odbije, i zato se na početku nisu ni pojavljivali. Ne zato što je to neka velika konspiracija i misterija, nego zato što je građanima pun kufer njih. Jer oni opravdano sumnjaju da postoji velika verovatnoća da kurtu zameni murta. I zato su oni pametno odlučili da se udalje i da govornici budu nestranačke ličnosti i z sveta nauke, kulture, obrazovanja, aktivizma i tako dalje. Ali nemoj da ti bude zabuna od starta ko je stajao iza toga. Ko misli da se kamion sam od sebe stvorio sa razglasom, agregatom, i da su ti ljudi došli tako kao vrapci, taj je najblaže rečeno naivan.

Ali pored toga rekli ste da se broj ljudi smanjio? Zašto se broj ljudi smanjio?

Pa više je faktora. Ajde ovako da probam da ih pobrojim ali ne garantujem za stoprocentnu tačnost. Prvi je zamor materijala. Ljudi šetaju, šetaju, šetaju i ništa se konkretno ne dešava.

Igor Mihaljević, foto: Branislava Kostić

A šta je trebalo da se desi?

Ja iskreno ne znam. Zaista ne znam. Šta je trebalo da se desi. Moj utisak je da su se ljudi spremili za sprint na 100 metara, deset s preponama, a ovo je maraton. Pa ni Sloba nije pao posle dva meseca, šetalo se godinama. Ljudi su očekivali da se makar nešto promeni, a opipljivo se nije promenilo ništa, i onda naravno da dolazi do zamora materijala. Druga stvar, budimo iskreni, Savez za Srbiju (SzS) koji su politička struktura koja organizuje proteste „1 od 5 miliona“ nema dugoročnu jasnu strategiju i viziju. Često se stvara i radi „ad hoc“. Sad ovo zvuči užasno kad ja ovo pričam kao izdajnik iz njihovih redova, naših jel da, ali naprosto vi morate biti svesni da su tu često rogovi u vreći. Tu su različite stranke, kao i Demokratska opozicija Srbije kada je rušula Miloševića. Kompromisi se teško postižu, ima konflikta i teško je naći dugoročnu viziju i strategiju. Treće, moram reći, govor Sergeja Trifunovića je devastirao proteste. To je za posebnu studiju kako i zašto. Do tog njegovog govora u Novom Sadu, ljude smo merili u hiljadama.

Ali Vi ste u Savetu protesta. Ko onda bira govornike na protestu? Jel ih Vi birate?

Tako je. Savet protesta predlaže govornike. To je tačno. Svi mi koji smo tamo. E sad, nešto što isto moramo da pomenemo, to je novosadski mentalitet. Mi novosađani, ja imam običaj da nazavemo – šeherezadom. To znači da imamo 1001 razlog da nešto ne uradimo što nam iz ovog ili onog razloga ne odgovara. Daću ti najplastičniji primer: Ljudi su se bunili, ovi sa desnice: „Nećemo sa Marksom i levičarima da šetamo u istoj koloni.“ Ovi su otišli, ovi nisu došli. Ljudi su se bunili: „Nećemo sa Ligašima, sa autonomašima, sa secesionistima“. Oni su otišli, ovi nisu došli. Stvar je mentaliteta.

Ali koja je onda svrha protesta u Novom Sadu? Da li da pruže podršku ostalim protestima koji su vezani za Beograd?

Biću nepristojan pa ću ti na pitanje odgovoriti pitanjem. Koji je smisao života? Da, tvoje pitanje je legitimno, ali ako čovek ne oseća potrebu da zbog sebe i svojih voljenih ne izadje na ulicu da bi makar mirnije spavao, osetio se vrednim, nemao kao ja problem da se pogleda u ogledalo, onda neka ne šeta. Ja stvarno nemam nameru nikoga da teram. Ne moraš da kažeš „A“, ne moraš da pipneš šetalicu, ne moraš da mašeš, ne moraš ni da aplaudiraš, samo da se pojaviš i da prošetaš, ti si građanin koji je spreman da praktikuje svoje pravo na građansku neposlušnost, na bunt, i da kaže ovih monstrumima, evo biram reči, da ovako ne može i da si protiv toga. Što ne znači da si za Đilasa, Vuka ili Boška ili ne znam koga. Ja kažem: „Pruži ruku botu.“ Pa taj čovek ti je komšija. Stranac na ulici, prodavac paprike. Ne možeš ga klati, ne možeš ga vređati, ne možeš ga tovariti. Pre ili kasnije morate zajedno da stanete u red za poštu. Morate zajedno da odete na radno mesto. To što on radi je nečastivo, da, ali sebi radi pre svega pa onda nama. Ne bi bio osvetoljubiv prema njima.

Da li je moguće da ljudi danas – sutra stvarno otkažu poslušnost svojoj vladi? Koliko je to izvodljivo uopšte?

Jako teško. Koliko je nepismenih u Srbiji, bukvalno nepismenih? Deset procenata? Koliko ljudi u Srbiji nema osnovnu školu? Dvadeset procenata? Previše. Koliko je ljudi u Srbiji funkcionalno nepismenih. Nas koji umemo da čitamo i pišemo ali ne umemo da shvatimo značaj napisanog. Ja mislim da je polovina. Pod dva, obrazovanje, kultura i mediji su u poslednjih sedam godina aktivno, a pre njih za vreme DS, DSS i onih ostatak DOS-a pasivno radili na zaglupljivanju, onepismenjavanju naroda. Kad ti uradiš tako nešto svojoj zemlji, pa nemoj očekivati što ljudi ne znaju šta znači građanski bunt, neposlušnost, pravo na slobodu reči. Ajde biću baš brutalan. Zašto je važno da ja kao heteroseksualni muškarac odem na Prajd. Ne zato što ja mislim da su oni genijalni, nego zato što štitim sebe, sebično, da sutra neko meni ne brani da šetam zbog nečega što je legalno. Ja idem tamo da nateram te ljude da kada dodju po plavooke, desnoruke ili kakve god već, oni kažu: „Ej čekaj pa ne može njega sad. Hoće čovek da šeta, idemo da ga podržimo.“ Znaš koliko ti knjiga treba i dobrog TV programa da bi sam sebi to priznao.

Koga možemo da krivimo za to?

Pa sad koga možemo da krivimo. Pitanje za milion dolara. Pazi, ja mislim da je odgovor slojevit. Znaš ko je kriv. Kriva je učiteljica u donjoj nedođiji bez broja, koja svoju decu u prvom razredu deli na rome i ne-rome, koja ih deli na ove sa HIV-om i bez HIV-a, koja ih deli na Hrvate i na Albance, koja im jednostrane predaje istoriju, koja im jednostrano predaje srpski jezik, koja im itd itd. Krivi su mediji. Ne možeš da imaš nacionalnu frekvenciju ako kršiš zakon. Megakriv je REM, koji ne kažnjava i ne vaspitava sve te ljude. Nemoj zaboraviti, taj PINK je uvek bio bezveze. Prečesto je imao program na nacionalnoj frekvenciji koji nije povoljno uticao na intelektualni i duhovni razvoj ovog društva. Ali gle čuda, pre Aleksandra Vučića to je bilo, ajde da kažem podnošljivo. A kad god se taj čovek negde pojavi, oni podivljaju, i ne samo to, počnu ljudima da razbijaju glavu. Niko ne misli da Aleksandar Vučić telefonom lično zove, brani nekome nešto i naređuje – ljudi to rade sami.


foto: Miljana Milekić

Dobro ali mi danas za sve krivimo Aleksandra Vučića.

Nije. Nije taj pao s neba. Evo i ja sam imao u Savetu protesta zbog onog prvog dnevnika slobodnog ispred RTV-a problema, zato što sam učesnike zamolio da prokomentarišu presudu Radovanu Karadžiću. Neke je to jako uznemirilo, neke je malo uznemirilo, neki su bili ravnodušni, neki su hteli da se to samo prećuti. A ja sam im rekao: „Dame i gospodo, da smo o tome pričali pre 10-20 godina, Aleksandar Vučić ne bi bio moguć”. Zato što cela njegova vladavina počiva na tome da opere grehe njemu i njemu sličnima. To što Šljivančanin kao ratni zločinac i slobodan čovek ima društvene privilegije koje ima. Lazarević koji predaje na akademiji, e to ti je konkretan primer. Sad oni jesu slobdni ljudi, oni imaju sve društvene, građanske slobode koje uživaju, ali je posao odgovorne vlasti da im onemogući da dođu na čvorišta odlučivanja i kreiranja javnog mišljenja. Znači prijatelju, slobodan si čovek, idi pecaj, osnuj firmu, putuj, radi šta hoćeš, ali nemoj da te snimaju kamere i da ti sad nekom imaš nešto da kažeš.

Trinaestog aprila bili su protesti u Beogradu, i koje je Vaše viđenje tog protesta? To je bio dugo obećavan protest, najavljivan kao najveći skup. Šta se desilo?

Dobra i loša stvar su se desile. Uopšte ne želim da licitiram koliko je ljudi bilo. Nebitno je. Bilo ih je više nego dovoljno. Desetine hiljada. Sigurno. Konzervativna procena. Bilo je više nego dovoljno ljudi. Protest je uspeo. Ako hoćeš da promeniš nešto u životu ne treba ti milion ljudi. Ono što se skupilo ispred Narodne skupštine je sasvim dovoljno. Ko god je tamo otišao je mogao da kaže: „Čoveče pa nisam sam. Nisam budala. Ja sam slobodno misleće ljudsko biće koje je svojom voljom, o svom trošku i gubitkom svog vremena došlo ovde da zatraži elementarno pravo na život a ne na njegovu simulaciju“. S te strane je uspeo, energija je bila neverovatna. S druge strane u pravu su oni koji kažu da nije uspeo, zato što su svi očekivali nešto a nije se desilo ništa. Svi su očekivali nešto konkretno, ono što smo dobili na protestu su bili sam,o ajde da kažem, racionalno formulisani zahtevi. I dalje ne najbolje sročeni. Umesto ostavka Vučića, Ane Brnabić i Maje Gojković, što se nikad neće desiti, to je nerealno, to je glupost

Regulatorno telo za elektronske medije bi trebalo da bude nezavisno isto kao i javni servisi. Kako možemo da oformimo komisiju koja će uticati na ta nezavisna tela?

Pa gledaj ovako. Reći ću ti isto što je bivši predsednik NDNV Nedim Sejdinović rekao meni u intervjuu. To stvarno izgleda apsurdno kada kažeš tako. Oni su nezavisni i nema potrebe niko na njih da utiče, jel tako? To stoji u zakonu. Problem nastaje kada ti u praksi vidiš da oni tako ne rade. Naši zakoni su na papiru okej. S te strane zahtev je možda ne najbolje sročen, ali tu jeste problem. Nemogući su fer izbori a da REM ne uzme stvar u svoje ruke. Jer bez medija, to je naša, jel da, odgovornost, nemoguće je u bilo kojoj civilizaciji napraviti normalne izbore ako mediji izveštavaju kako danas izveštavaju u Srbiji. Još manje je to moguće ako REM to slepo gleda i sluša.

Jedan od govornika na protestu bio je bivši predsednik Boris Tadić koji je tom prilikom izviždan. Zašto se to desilo?

Zato što je on simbol svega u lošeg što je Demokratska stranka uradila ovom društvu.

foto: Miljana Milekić

I zašto je on onda u Savezu za Srbiju?

E to moraš njega da pitaš. Ja ću ti reći zašto je izviždan i mislim da nije trebao da se pojavi. Izviždan je zato što je on simbol svega onog lošeg što je demokratska stranka uradila, a to je delanjem, nedelanjem i korupcijom uopšte omogućila da Srpska napredna stranka nastane. Moj problem sa tim zviždanjem, ja nisam zviždao, je taj što čak i sa svim bremenom krivice koju možemo da mu natovarimo, on i dalje pristojna osoba. I ako je nama Boris Tadić problem, mi živimo u Luksemburgu. Ja mu ne bih savetovao da govori, ali neću mu zviždati zato što uz sve grehe koje je njegova stranka uradila. Pazi mi o DS možemo loše pričamo sada ceo dan, bukvalno ceo dan. Nemoj zaboraviti jednu bitnu stvar, kada je Boris Tadić bio predsednik zemlje, da li se iko ikoga plašio, da li su nam lupali glavu na ulici, da li su nam pretili otkazima tako surovo? Pa neće biti. Da li su Vučić i Nikolić, da li im je bilo ograničeno pojavljivanje u medijima? Autocenzuru je uveo DS, evo im se vratilo nazad kako im se vratilo. I bilo je problema ali nije bilo straha, ljudi se nisu bojali.

Kako onda pojedinac može da utiče na promenu sistema?

Od sebe. Uvek se vodi primerom. To se nije promenilo od Gilgameša do danas. Prvi pisani zapis koji ljudska civilizacija ima ti nosi poruku koja važi i dan danas. Šta želimo? Želimo besmrtnost. Kako ćemo je ostvariti? Mi ćemo to uraditi danas tako što će nas se sećati po dobru. Neće nas zaboraviti. I druga stvar, kako do toga? Pa od sebe. I nemoj mnogo da mi pričaš, nego vodi primerom. Ti meni možeš da govoriš dva dana o nečemu što želiš, ali to sve pada u vodu ako ja tebe pogledam i ti sve radiš suprotno. Izlazim iz autobusa i vidim momka koji staroj ženi, ničim izazvan, krene da joj pomogne da izađe. Pa prijatelju, ti si svoje za danas uradio. Ja ti sve verujem. A šta ti si za ono savez Srbije sa Rusijom? Ti si da ne uđemo nikad u EU? Okej, možemo pričati o tome. Ali ako si spreman da uradiš to, ako si spreman da osetiš empatiju sa ljudskim bićem makar tako rudimentarno, imamo od nečeg da pođemo. Teško je loše navike izmeniti, ali bez toga ne ide. Svi hoćemo promene a niko neće da se promeni. Ma nemoj.

Obavezno glasanje, za ili protiv?

Ne, ali moram da obrazložim. Ne, zato što se kosi sa mojim filozofskim stavom da je u životu obavezna samo smrt. Terati ljude na glasanje, učiniti ga obaveznim, nije demokratski po meni iz prostog razloga zato što ćeš pre ili kasnije doći u hipotetičku situaciju da ti stvarno niko ne odgovara. S druge strane, ja kapiram tvoje pitanje. Neglasači su nas doveli do ovoga. Nisu oni krivi – krivi. Ali budimo realni, za Aleksandra Vučića, kažem baš njega ne njegovu stranku, stranka ne postoji, za njega glasa polovina od polovine. Osoba koja kaže da bi glasanje trebalo da bude obavezno zakonom, ima dobar argument. Kada bi ti stavio pištolj na glavu čoveku koji ne glasa i rekao: „Moraš ili ću te ubiti“. On verovatno ne bi glasao za Aleksandra Vučića, čim nije glasao na prvu loptu, i on nikad ne bi mogao da vlada. Evo daću ti kompromis – ne, ne sme da bude obavezno glasanje. Ne, ne treba građani da se kažnjavaju ako ne glasaju. Ali hajde da vratimo izborni cenzus koji je već postojao. Znači na glasanje, ne moraš da ideš, ali ako na izborima ne izadje 50% upisanih birača plus jedan ili jedna, izbori nisu važeći. E vratite nam u zakon izborni cenzus, onda će beli listić postati fantastičan način da mi iskažemo nezadovoljstvo i utičemo na stvarnost. Danas, biti beli listić je po meni infantilno i kritično neučinkovito.

Leave a Reply